Оланд-Меркел: диспут ће се наставити на самиту

Изгледа да је највише посматраче у Берлину бринуло да ли ће се Меркел загрлити са Саркозијевим наследником Оландом. Прошло је без званичних нежности, политичари су се ограничили руковањем. Чекали су их послови важнији од етикеције. Прво „одмеравање“ уз утврђивање узајамних ставова о изласку из кризе, као што се и очекивало, није донело неочекиваности. Стране су остале свака при свом мишљењу.

Објашњавање је одложено до новог ванредног самита ЕУ, заказаног за 23. мај. Погледи социјалисте председника о низу принципијелних питања битно се разилазе са прилазима конзервативног канцелара. Изгледа да и Меркел почиње да прониче у Оландове идеје да се само на штедњи без економског напретка не може далеко стићи. Само свако од њих има своје представе који је инструмент најбољи за реализацију. Леви у Француској имају предрасуде према буџетском пакту, који лобирају Немци. Оланд види пут ка подизању коњуктуре преко државних програма. Канцелар такав прилаз одбацује: раст да, али не на рачун нових државних дугова, довољне ће бити структурне реформе. Нови председник за разлику од претходника присталица је јединствених евробондова. Земље хронични дужници њихове су ватрене присталице. Немци не би хтели да жртвују свој одличан кредитни рејтинг ради слабих економија.

Ситуација у зони евра која се погоршава мора да подстиче лидере осе Берлин-Париз не просто на тражење компромиса, већ и на максимално брзи консензус. Време неумитно пролази. Овај закључак потврђује и директор Економског института РАН Руслан Гринберг.

Овај проблем је егзистенцијални и решаваће се током сто година на разне начине. Реч је о компромису између мера за стимулисање економије и мера буџетске штедње, смањења државних дугова, оптимизације финансија, њиховог опоравка. Вечита борба стабилности и развоја. Може се само нагађати на ком нивоу ће бити пронађен компромис. Или неће бити пронађен уопште. Ако не буде пронађен, биће озбиљне дезинтеграције у Европи. И данашњи проблеми ће се чинити лаким. Проблем Меркел и Оланда се састоји у томе што Меркел представља политику стабилности. А тамо где нема напретка, мораће да се решава уз помоћ државног новца. И ја сам сигуран да ће копромис бити пронађен. Меркел ће морати мало да попусти. И Франсоа Оланд неће упрљати образ.

Напредак коњуктуре, оживљавање потражње не дешавају се сами по себи. Потребан је покретачки механизам у виду финансијских дотација. Овде се сада тешко може рачунати на Европску ЦБ: она је и тако великодушно наградила европске банке трилионима јефтиних кредита. И не може даље да ризикује да не крене хиперинфлација. Морају да се потруде саме државе, финансиравши програме оживљавања економског раста. А већина земаља ЕУ и тако лоше стоје са парама. Ипак немају куд. Мораће заједно да траже излаз како не би допустили још гори сценарио.