Национално питање у ЕУ: Трансилвански сценарио

Румунија оптужује Мађарску за отоврено мешање у њене унутрашње ствари и прети да ће прогласити персоном нон-грата председника мађарског парламента који се тамо налази у приватној посети. Нагло хлађење односа између Мађарске и Румуније које је наступило у мају нова је етапа развоја догађаја од пре скоро сто година. Првобитни узрок овог тињајућег конфликта у центру Европе био је мировни споразум из 1920. године. Документ потписан у Трианонском дворцу Версаја, прекројио је границе између држава и одредио сложену судбину Трансилваније, поделивши Мађаре који тамо живе на поданике Мађарске и Румуније. О томе како је све започело, шта се дешава данас и у шта може да се претвори тај конфликт у разговору нашег коментатора Никите Сорокина са руководиоцем Центра за политичка истраживања Института за економију РАН, професором Борисом Александровичем Шмељовом.

Борисе Александровичу, вероватно не би било сувишно сетити се историје питања.

Проблем мађарске националне мањине у Румунији одавно заоштрава румунско-мађарске односе. Он се појавио после завршетка Првог светског рата, када су земље победнице потписале мировни споразум са Мађарском. По Трианонском договору Мађарска је изгубила значајни део своје територије, између осталог Северна Трансилванија је отишла Румунији. Овај проблем постоји у билатералним односима од 1920. године. У периоду између два рата, када су се Румунија и Мађарска оријентисале на фашистичку Немачку, Хитлер је покушао да некако регулише питање. У оквиру одлука такозване Друге бечке арбитраже у августу 1940. године Мађарска је добила назад значајни део Трансилваније. Ипак после Другог светског рата, 1947. године на Париској мировној конференцији, када су били потписани мировни споразуми са Румунијом и Мађарском, ове одлуке су биле ревидиране и Северна Трансилванија је се поново нашла у саставу Румуније.

Како се развијала ситуација око машђарске националне мањине у Румунији док су ове земље биле део такозваног Источног блока под окриљем СССР?

Усијање страсти се може пратити свих каснијих година. У периоду почетка распада Организације Варшавског споразума негде у другој половини 80-их година односи Мађарске и Румуније због тог проблема поново су се заоштрили, пошто је политика Чаушескуа у Румунији, нацинална политика, била усмерена на гушење свих тежњи Мађара у Румунији ка свом националном самоопредељењу. Чак њихову тежњу ка културној атономији тада су у Румунији гушили, што је наравно изазвало негативну реакцију тадашњег мађарског руководства. Али у оквиру Варшавског споразума СССР је држао ову ситуацију под контролом и није допуштао да страсти изађу ван граница које би претиле јединству Органиазције и које би могле да доведу до распада читавог ситема односа у Источној Европи.

После нестанка СССР више није имао ко да судржава узајамне претензије бивших савезника?

После распада Совјетског Савеза, после краха социјализма, распада Организације Варшавског споразума, пошто су Румунија и Мађарска ушле у НАТО и ЕУ, чинило се да је овај проблем прошлост. Пошто је један од услова чланства Мађарске и Румуније у НАТО-у и ЕУ била нормализација односа. Обе стране су потписале одвогарајуће договоре о развоју срадње, преузеле на себе одређене обавезе. Али живот је показао да ове обавезе обе стране не поштују. На пример, Мађарска полази од тога да Мађари који живе у Северној Трансилванији, у Румунији, могу да имају мађарско држављанство. У суштини, Будимпешта спроводи политику двојног држављанства. Она даје Мађарима који живе у Трансилванији иста права као и грађанима саме Мађарске. Наравно, то изазива болећиву реакцију Букурешта, који оптужује Мађарску за мешање у унутрашње ствари Румуније.

Како бисте окарактерисали такорећи текући моменат у румунско-мађарским односима?

Национално питање које у одређеној мери постоји у Румунији, утиче на односе две земље. Стиуација се заоштрава још и зато што у Мађарској и у Румунији сада влада врло сложено економско стање. Погоршава се социјални положај грађана и у тим условима, као и увек, у свим земљама тако бива, заоштравају се међунационални односи. Национално питање почиње да се користи у различите политичке сврхе. Сасвим је очигледно да и у Румунији и у Мађарској сада јача национализам. Овај процес тешко је зауставити, и чак је сложено рећи до чега ће то довести. Мислим само да у условима дубоке кризе коју преживљава ЕУ и између осталог Румунија и Мађарска, јачање националистичких расположења и у једној и у другој земљи ће се наставити. Стање мађарске националне мањине у Трансилванији ће бити својеврсна карта на коју ће играти обе стране у својим односима. Како би се одвукла пажња грађана својих земаља од оних унутрашњих проблема којих је сада тамо море.

Мађарску и Румунију обједињује чланство у НАТО-у и ЕУ. Брисел може некако да допринесе разрешењу конфронтације између Букурешта и Будимпеште?

У целини живот показује да не. Треба рећи да политика Запада у погледу Косова, када је упркос свим нормама међународног права Запад прекршио принцип територијалне целовитости Србије, и подржао проглашење независнсоти Ксоова, он је стимулисао и тежњу Мађара у Трансилванији ка националном самоопредељењу. Мада на данашњи дан тамо нема речи о иступању из Румуније. Реч је о томе да овај регион има више права на самоуправу и да му буду пружене велике могућности за равој своје сопствене културе, за учешће у решавању политичких проблема који постоје у Румунији и слично. Наравно, Брисел и структуре НАТО-а утичу на владе Мађарске и Румуније покушавајући да из одврате од доношења превише отшрих решења у погледу друге стране. Ја бих рекао да без чланства у ЕУ и НАТО-у односи између ове две земље били би још напетији. Али само по себи чланство у НАТО-у и ЕУ није допринело пуној нормализацији односа, није могло да уклони ову историјску противречност. Мислим да у догледној перспективи то се неће десити. Ми ћемо очигледно бити сведоци трагања Брисела, западноеврпских земаља за могућностима да се некако ситуација задржи под контролом. Али то неће бити једноставно.