Противправни прекид трудноће - 1. Дио

 Кривичноправна заштита живота почиње од момента његовог зачећа. Међутим, таква заштита је за период од зачећа до рађања постављена под великим бројем услова, да је остварен циљ омогућавања готово неограниченог вршења прекида трудноће, па се може закључити да заштита скоро и не постоји. Иако ово питање припада како правној области тако и областима етике, медицине и религије (а што је допринјело формирању два супротстављена схватања поводом прекида трудноће),[1] нарочито је актуелно питање декриминализације прекида трудноће, па је тако често дискутовано питање оправданости прописивања кривичног дјела у овој сфери људског живота нашло одраза у кривичном законодавству. Наиме, прекид трудноће представља једну од легалних мјера за планирање породице, уколико се врши по законом предвиђеним правилима. У складу са свјетским трендом ширења могућности за извршење абортуса, у Кривичном закону Републике Српске[2] је заузето веома либерално становиште, прописивањем радње извршења кривичног дјела противправног прекида трудноће,[3] познатијег и под називом недозвољени побачај.

Радња извршења основног облика кривичног дјела се састоји у противправном прекиду трудноће бременитој жени са њеним пристанком, односно, у започињању вршења прекида трудноће или у помагању трудној жени у прекиду трудноће. Прије свега, прекид трудноће мора бити противправан, а за утврђивање да ли је прекид трудноће извршен у складу са законским правилима релевантан је Закон о условима и поступку за прекид трудноће[4], у коме су прописани услови који морају бити испуњени да би прекид трудноће био легалан. Према наведеном закону, прекид трудноће се слободно може вршити до навршених 10 недеља трудноће и ако се прекидом трудноће неће непосредно угрозити живот или здравље труднице.[5] Дакле, прекид трудноће не подлијеже никаквим ограничењима до навршених 10 гестацијских недеља, изузев ако би се прекидом трудноће непосредно угрозило здравље или живот труднице, у ком случају се не смије удовољити њеном захтјеву. Такође, законским текстом је предвиђена могућност савјетовања како труднице тако и њеног брачног или ванбрачног партнера.[6] Изузетно, прекид трудноће може бити дозвољен и након навршене десете недеље трудноће, у случају:


1.    када се на основу медицинских индикација утврди да се на други начин не може спасити живот или отклонити тешко нарушавање здравља жене;


2.    када се на основу научно-медицинских сазнања може очекивати да ће се дијете родити са тешким тјелесним или душевним недостацима;


3.    када је до зачећа дошло извршењем кривичног дјела или


4.    када се утврди постојање психосоцијалних индикација за прекид трудноће.[7]



Из наведеног проистиче да је прекид трудноће могућ и након протека 10 гестацијских недеља трудноће, уколико је испуњен најмање један од ова четири услова. При том, постојање услова за прекид трудноће до навршене десете недеље утврђује специјалиста гинекологије и акушерства, а од десете до двадесете недеље трудноће првостепена и другостепена комисија за прекид трудноће здравствене установе, док је послије навршене двадесете недеље трудноће надлежан етички одбор здравствене установе.[8] 

[1] Погледати: В. Клајн-Татић, Актуелни проблеми абортуса, пренаталног генетског тестирања и управљања трудноћом, Становништво, број 1/2011, 33-52

[2] Кривични закон Републике Српске, „Службени гласник Републике Српске“ број 49/03, 108/04, 37/06, 70/06  и 73/10

[3] Члан 154. Кривичног закона Републике Српске

[4] Закон о условима и поступку за прекид трудноће. „Службени гласник Републике Српске“ број 34/08

[5] Члан 8. Закона о условима и поступку за прекид трудноће

[6] О томе погледати: Савјетовање и процедуре прије и након намјерног раног прекида трудноће, Сарајево, 2007, доступно на: https://www.akaz.ba/Vodilje/Dokumenti/Vodilja_abortus_A4_site.pdf, приступ: јун 2012. године

[7] Члан 11. Закона о условима и поступку за прекид трудноће

[8] Члан 10. Закона о условима и поступку за прекид трудноће