Олимпијске медаље - наслеђе СССР

После завршетка Олимпијаде британски медији се забављају пребројавањем резултата. Они су нечувено поносни тиме да је њихова репрезентација заузела треће место по укупном броју златних медаља. И сада тестирају тај успех, испробавају различите механизме пребројавања медаља, и доживљавају пораз за поразом, јер какав год да систем користе – на прво место или бар на њихово треће долази репрезентација Русије.

The Guardian је одлучио да разматра Олимпијске игре као геополитички маневар и узме у обзир при одређивању најбоље репрезентације БДП земље, број становништва, величину екипе, а затим и освојене медаље. Британски лист се надао да ће на такав лукав начин да изведе своје спортисте на прво место, али испоставило се да ти фактори највише раде за Русију. А амерички експерт Џошуа Китинг је одлучио да се сети СССР. Према његовим прорачунима, бивше републике СССР су заједно у Лондону освојиле 163 медаље. Неке од тих награда се могу сматрати заиста „совјетским“ – за 21 годину од распада државе у животу бивших република се много променило, али не и спортске школе, сматра главни уредник агенције за спортску информацију „Сав спорт“ Андреј Митков:

- У руском спорту као и у спорту других република није остало спортиста васпитаних у совјетском систему. Последње остатке совјетске школе спорта смо видели на Олимпијади 2004. у Атини. Али тренерска школа је без сумње остала совјетска. Једноставно се још нису појавили тренери који би почели да граде каријеру у постсовјетско време. Са те тачке гледишта наш успех на ОИ у Лондону је заслуга тренера совјетске школе. И треба да се клањамо тим људим који из генерације у генерацију одгајају шампионе. На пример, Јевгениј Загоруљко, који је тренирао Тамару Бикову и чији ученици већа сад на свакој Олимпијади узимају злато у скоковима увис. То је Јелена Јелесина 2000., Андреј Сиљнов 2008., Ана Чичерова 2012.

Према рачуницама експерата, коначно раздвајање спортских школа на простору постсовјетских република ће се догодити на Олимпијади 2020. До тог времена тренери ће бити већ они спортисти, који су побеђивали на Олимпијадама 2004. и 2008. Али у сваком случају и 2020. механизам пребројавања медаља ће остати исти. Ако је и сада неправедан и несавршен, онда само са тачке гледишта спорта. А из геополитичких разлога ниједна спортска држава никада неће одустати од постојећег система, сматра уредник рубрике „Лондон 2012“ портала Чемпионат.com, Андреј Иванов:

Упоредити медаље по потрошеним физичким снагама и емоцијама, на пример у спортској гимнастици, када спортиста излази и 3 минута показује програм и добија злато, и рад одбојкашке репрезентације на читавој Олимпијади, када 15 људи такође добијају медаље које се рачунају као једна – упоредити те медаље је немогуће, јер је све то различито. Али медаље сваке државе се броје и то подржавају све земље. То је део политике, имиџа и ауторитета. Пријатно је освојити Олимпијаду, пријатно је показати да су твоји спортисти најбољи.

Олимпијске игре су биле и остају за политичаре начин демонстрације снаге. Покушај да се упореде медаље са БДП нису случајне. Сматра се да су ти показатељи у зависности и ако се држава више троши на спорт значи да је у њеној економији све у реду.