Пројекат деструкције 2. део

Сфера утицаја на свест увек се сматрала «наслеђем» државе. Странцима ту није био дозвољен приступ. Туђе уплитање у процес моделирања свести сматрао се смртном опасношћу за државу. Туђинац је могао усмерити социјалне енергије не у смеру који је користан за народ и земљу, већ у смеру који је користан њему. Убедљив пример је данашње стање нашег ума. Нама су певали америчке песме, чије речи чак нисмо ни разумели. Плесали смо уз њих у дискотекама. Гледали смо акционе јунаке и еротику, којима су нас хранили под паролом слободе. И нисмо постали срећнији. Али су зато од нас направили развратне аполитичне потрошаче. Већина је после такве обраде осуђена да цео живот вегетира без високог циља и без већег смисла.
Чим је непријатељ продро у сферу формирања свести нашег народа, најпре је учинио привлачним потрошачки начин живота. О свему што је ометало тај задатак, стварана је негативна слика. Данас се, под знамењем слободе, и даље наставља наметање народу таквих оријентира којима се наша енергија усмерава против нас. У првом реду негује се толеранција ка било којој категорији греха. Све што нас може интуитивно учинити опрезнима, маскира се у облик невине забаве. Кријући се иза приче о људским правима, односно правима човека да ради све што жели ако то не наноси тренутну штету, они од људи праве моралне наказе. Читаоцу ће бити занимљиво да сазна, да се као најсигурнији показатељи динамике различитих феномена, користе индиректни показатељи. На пример, као показатељ заступљености хероина у граду, служи - број предозирања. Број позива «хитне помоћи» даје објективнију слику од званичних извештаја. Ако је у град доспела велика испорука хероина, његова цена на тржишту пада, и као последица тога, расте број предозираних, укључујући и оне са смртним исходом. На сличан начин се, као индиректан показатељ развоја демократије, користи динамика распрострањивања порока. Педерастија је прећутно призната као најпрецизнији показатељ степена демократије. Међународни експерти у својим истраживањима оцењују ситуацију управо према расту порока. Све је логично. Ако су свима заиста дата једнака права, носиоци порока добијају законити статус и пропагирају своју страст. Пропаганда увећава број људи који желе да пробају то што се рекламира. Није битно шта се рекламира, маргарин или нека идеја. Важно је да се број људи повећава. Исто тако, ако су поборницима педерастије заиста дата иста права као осталима, они ће се трудити да у очима друштва оправдају своју страст. То се увек претвара у пропаганду педерастије. У почетку се према њој негује толерантан однос, затим позитиван, а то је неизбежно праћено порастом педерастије. Ако се број њених поборника не увећава, то значи да су њихова права ограничена, то јест – нема довољно демократије.
Маса не примећује пороке ако њихов ефекат не представља тренутну штету. Обични људи су способни да се заштите само од онога што наноси тренутну и очигледну штету. Маса није способна да уочи прикривену штету, која ће се открити у будућности. У последицама које произилазе из педерастије, обичан човек не може видети тренутну и очигледну штету, па је немоћан против овог напада. Он не може да појми оквире тог феномена и зато не разуме да су хомосексуалци – јалове ћелије, чије увећање прети уништењем тела. У сваком организму, такве ћелије се уништавају од стране ћелија имуног система. Ако је имуни систем оболео, превенција се не спроводи, и организам најпре слаби, а затим и умире.
Ово је веома интересантна тема која би захтевала посебну студију, што нам није у плану. Али ипак ћемо рећи да сама чињеница да неплодне ћелије (поборници педерастије) постоје, значи да оне имају неку сврху. Можемо поставити хипотезу да је њихова суштина – да врше улогу тренажера. Имуно ћелије се непрекидно боре са тим ћелијама, одржавајући тако своју борбену форму, тј. оне су непрестано на некој врсти војне вежбе. Као резултат тога, имуни систем је увек у форми, а проценат хомосексуалаца и других девијација опасних по здравље друштва не прелази максимално дозвољену норму.
Човек о томе никада озбиљно не размишља. Обични људи гледају на живот из свог угла. Оцењујући догађаје према оквирима и мерилима свакодневнице, они изводе погрешне закључке. Гледајући на порок, који им се представља у веселом и блиставом облику, примамљени његовим сјајем они хрле ка новијим још снажнијим доживљајима, као лептири на ватру. На крају ће им ватра спалити крила и претворити их у црве који су способни само да пузе. Летети више никада неће моћи. Они не могу да поверују у искреност високих намера. Сумњају у све, ничему не верују, и налазе срећу само у чулним задовољствима. Са оваквим "васпитањем" друштво се претвара у гомилу немоћних појединаца. Војна теорија и пракса доказују: јединица ће опстати ако је сваки војник спреман да погине. Јединица пропада, ако сваки војник настоји да преживи. Слично је и у миру, усмереност само на личну добробит, на крају ће све лишити личне добробити. То се догађало много пута у историји. Тако функционише свет. Губљење високих идеала преобраћа се у губљење способности ка обједињењу, то јест ка изградњи структуре. Конструкција која је некада била хармонична претвара се у гомилу отпадака.

Сократ је у своје време показивао да обичан човек не може дугорочно да прати штету од новотарија у оној области, где се штетни ефекти протежу на дужи временски период. Он је говорио да се треба пазити чак и од нове музике, јер она може бити опасна по интегритет државе. Под изговором да се ту ништа зло не дешава, кроз начин свирања се прикрада новотарија која мења усмерење свести. Та новотарија постаје све јача и полако, нечујно, прихвата се за обичај и почиње да се испољава у комуникацији међу људима, а затим с великом дрскошћу прелази на државне законе и прописе, док коначно не преокрене све личне и друштвене односе. На крају, све што је добро постаје лоше, и обратно, оно што је лоше – постаје добро. Најстрашније је то што нико ништа не схвата, јер се промене одвијају брзином која се људским мерилима не може забележити.
У речима Сократа лежи најдубља истина, чији смисао се може уочити ако се не друштво не оцењује по мерилима свакодневице, већ државним и онтолошким мерилима. Данас силе мрака, уносећи скоро безначајне детаље у свакодневни живот, достижу грандиозне резултате. Када би човек могао да види сто пута убрзан процес разарања нације, он би се ужаснуо. Али нико се не ужасава, зато што је брзина разарања једнака брзини топљења ледника, тј. неприметна.
Нико не зна ко задаје правац, али пошто правац постоји, то значи да га неко задаје. Тај «неко» је — наш непријатељ. Он се пробио до светиње над светињама — до формирања свести нашег народа. Боље би нам било да се пробио до тајних нуклеарних објеката.
* * *
Да би дете дошло на свет потебно је девет месеци. Да би се формирала свест, потребно је покољење, а идеално је два, када децу васпитавају родитељи и сами васпитавани у новом систему. Само, у таквој ситуацији деци ће бајке причати баке, а не Волт Дизни. Привремени руководилац на четири године чак ни теоретски не може да постави задатке чије извршавање захтева више десетина година. За то је способна само трајна власт. Када ње нема, моделирањем свести бави се непријатељ. Градећи од наших људи потрошаче, он убија нашу земљу.
Када руководство почне да оцењује државне догађаје мерилима свакодневице, земља се претвара у незаштићену конструкију која се може лако разрушити. Као корњача без оклопа. Масе, које теже чулним задовољствима, ништа не виде и не примећују. Они плешу, певају и иду за «шаргарепом». Испред привремених руководилаца постављају обележја демократије у виду «шаргарепе». То, што «шаргарепа» виси у смеру пропасти, никога не узнемирава.
* * *
Анализирајући логику противника, замислимо се над стратегијом одбране. Генерална линија одбране изводи се из циљева, који су супротстављени циљевима непријатеља. Ако је циљ непријатеља стална смена власти, на основу чега се организује разарање кључних тачака ослонца државне структуре, онда је, према томе, наш општи циљ континуитет власти. Сама по себи стална власт спречава образовање рушилачких процеса. И само схватање те чињенице чини нас јачим. У крајњој мери, знамо да се не боримо за демагогију везану за митске слободе и права. И не боримо се за место на јаслима. Ми се боримо за установљаење сталне власти и за прекид рушилачких процеса. Стална власт је — последња тврђава која стоји на путу непријатељу. Њеним падом ће бити отворен пут ка успостављању светске диктатуре.
Чим ово схватимо, све долази на своје место. Од тог тренутка ми знамо, шта желимо. Непријатељ зна шта он жели. Све до тог момента били смо у неравноправној позицији: он је видео свој циљ, ми — нисмо. Сада схватамо да предстоји прави рат. Желе да униште свет. Али не енергијом мача, нити енергијом зрна нити чак атомском енергијом. Желе да нас униште, користећи друштвену енергију. Европу, Француску, Русију желе да униште, манипулишући незадовољством и чулним жељама масе и амбицијама плитко мислећих људи који су себе прогласили са елиту али који никада нису имали циљеве којима је одређена елита. Да бисте схватили степен деградације савремене елите, замислите сцену, како су се кнезови и витезови прошлих векова окупили поводом презентације новог модела кочија или поводом отварања крчме. Можете ли то да замислите? Наравно, не. То је просто смешно. Али данас је презентација савремене кочије (аутомобила) или клуба, повод да се окупи «елита». То они називају «проводом».
Поред свих жеља нагизданих дечака и девојчица, немогуће је назвати елитом оне који теже ка «златним клозетима» (мода, аутомобили, јахте итд.). Имајући гигантски ресурс, они не могу ни доћи на помисао га примене за нешто што превазилази оквире њихове свакодневнице. Елиту одређују циљеви, а не обим потрошње. Једни, који имају милијарде, земље освајају. Други — купују бескорисне играчке исисисавајући ради тога све сокове друштва. Тако се понашају глисте. А чињеница, да глисте неговано блистају, накићене и богате, неће довести у заблуду мисаоне људе.