Шта је довезла прва руска дипломатска мисија

Спољна политика Русије у време пре Петра Великог била је ограничена углавном односима са Турском, Шведском и Пољском. Све је променило Велико посланство, које је организовао тада још цар. То је била прва дипломатска мисија у Западну Европу. У њене задатке улазило је не само проширење међународних односа, већ и упознавање са поретком и достигнућима европских земаља.

Као што се зна, оно што је за Руса добро, за Немца је смрт и супротно. Али Петар Велики није сматрао тако. Зато, пробивши прозор у Европу, поред нових војних технологија, достигнућа у развоју индустрије и тржишних односа било је прихваћено и много сувишног, туђег руском човеку, сматра главни научни сарадник Института руске историје РАН Владимир Лавров.

- Он је много на Западу преузимао чак без размишљања. Код нас у филмовима воле да приказују како је Петар лично бријао браде. Весело, зар не? Али у ствари ту нема ничег забавног. Практично читаво становништво били су верници, и верници мушкарци, као и Христос, носили су браде. За мушкарца тог доба остати без браде било је исто што и скинути се го. Али Петар је то позајмио у Западној Европи. Шта је то дало за културу, за економију? Читав низ таквих преображаја и позајмљивања, и назива, пуно немачких назива. Русија није Европа и није Азија, ни Исток, ни Запад. Русија је Русија.

Ипак реформе су биле неопходне. Такође као и излазак на Балтичко море. И изградња флоте. За развој истих тих трговачких односа, па и за заштиту својих граница. Зато је Петар поставио земљу наглавачке, али постигао је ипак интензивни развој, а поред тога решио је геостратешки проблем, са којим нису излазили на крај његови претходници: Русија је постала поморска сила и важан део светског тржишта. Без обзира на то што политичко искуство Европе није заинтересовало Петра, говори доцент катедре за регионалну историју Историјско-архивског института РГГУ Сергеј Шокарев.

- Европско политичко искуство било је потпуно нетражено. Локалну европску самоуправу Петар је такође оваплотио у крајње својеврсним формама. Мада се градска већница граница делимично по тиму западноевропских, парламентарне институције нису могле да заживе до почетка двадесетог века. Али узимајући у обзир то што је од доба Петра Русија постала једна од водећих држава Европе, и играла једну од кључних улога у европској политици, говорити о неравноправности између Русије и Европе прилично је тешко.

Међународни положај велике силе променио се у многоме захваљујући Петровом европском искуству. Али важно је такође то што је промењено виђење Русије у свету. Огромну и неразумљиву земљу раније нису сматрали европском. После Петрових реформи, Русија је почела да учествује у међународним споразумима и савезима. А дипломатија је била проглашена најважнијим инструментом регулисања међународних односа.

Олга Соломатина,