„САД су последње које треба да нам држе придике о моралним начелима”

Пише Мирослав Лазански за Политику

Већ сам помало уморан и досадан од коментарисања коментара његове екселенције, америчког амбасадора у Београду господина Кајла Скота. Наиме, његова екселенција је изјавила да је „срамота да осуђени ратни злочинац корача испред оних који желе да одају почаст савезницима који су умирали борећи се за правду и мир у Европи”. Екселенција је, претпостављам, мислила на пензионисаног генерала Владимира Лазаревића, који је предводио марш „Бесмртног пука” улицама Ниша. Екселенција греши, људи који су корачали у маршу „Бесмртног пука” улицама градова Србије одавали су почаст својим прецима који су гинули за слободу Југославије и Србије. Наравно, и припадницима Црвене армије који су погинули у борбама за ослобођење Србије крајем 1944. Ако екселенција мисли да су грађани Србије у „Бесмртном пуку” одавали почаст америчким, британским, или француским војницима који су изгинули у Другом светском рату, морам га разочарати – греши. Јер, све оно што је Запад урадио Србији у последњих 20 година, од Косова до понижења Србије на прошлогодишњој прослави завршетка Првог светског рата у Паризу, све се то таложило у души србског човека и верујем да учесницима „Бесмртног пука” није ни на крај памети било да одају почаст савезницима у Другом светском рату, осим, наравно, Црвеној армији. И не знам како се та идеја уопште и родила код његове екселенције. Пошто су учесници марша носили слике својих изгинулих и умрлих чланова породице. Није било слика погинулих америчких, британских, или француских војника. У реду, може се рећи да се симболично марш односио и на њих, али ако би питали учеснике, мислим да би већина то јетко и жустро негирала.