Да ли друге чека Афрички сценарио?

Да ли ће талас револуција у Северној Африци моћи да провоцира сличне догађаје у другим регионима света – Индији, Кини, Латинској Америци, Средњој Азији? Јер већина тамошњих становника не може се назвати имућним и стопостотно увереним у своје перспективе. Исто као и становништво Северне Африке, које је престало да се мири са својим режимима и изашло на улице.

Догађаји у Северној Африци су показали: у епохи масовних комуникација људи су се испоставили способним за хоризонталну интеграцију и активан отпор устоличеним режимима. Ипак, прогнозе да се синдром устанака може пребацити и на друге потенцијално опасне територије, највероватније су превремене, мада се то не може ни искључити.

На пример, у индијској престоници Делхију одржане су демонстрације са сто хиљада људи против раста цена намирница. Такво масовно незадовољство људи у земљи није одавно забележено. Узимајући у обзир да трећина становништва Индије живи у беди, таква акција је натерала власти да се замисле о својим перспективама. Између осталог, синдикати који су организовали демонстрације нису поставили питање о смени владе. У првом реду то је везано са тим што у Индији постоје реални избори и могућност да се смене неефикасни управљачи.

Друга је ствар Кина. Читава власт у њој припада комунистичкој партији и о класичној демократији тамо нема речи. Ипак људи протествују против корупције и раслојавања друштва. Поједине акције незадовољних одржавају се углавном у мањим местима. Влада Кине одлично схвата опасност развоја ове тенденције. Управо зато сви напори државе усмеравају се на развој економије и технологија, освајање светског тржишта. Обични Кинези осећају позитивне измене. Шанса да ће доћи до масовних иступања значајно се смањује, чак без обзира на покушаје дисидената да пољуљају политички режим.

Несмењивост власти, која је постала један од разлога северноафричких бунтова, скоро је превладана у Латинској Америци. Тако да са те стране власти земаља региона немају чега да се плаше, сматра експерт Института за Латинску Америку РАН Емил Дабагјан.

Период војних диктатура постао је ствар прошлости. Сада већина земаља иде путем демократског развоја и редовне промене власти. На пример, у Бразилу за шефа државе сада је изабрана дама. Пре тога четири године био је врло успешан председник. Њега су подстицали да промени устав и остане још 4 године. Он је категорички одбио. У Уругвају је слична ситауција. У већини земаља региона председници не седе дуго.

Упоредо са тим одређене бојазни изазива Венецуела, додаје експерт. Уго Чавез је увећао председнички мандат са 5 на 6 година, а затим је постигао усвајање поправке, која не ограничава боравак на највишој дужности. Већ почињу да се чују гласови о томе да Чавез може да подели судбину Хоснија Мубарака.

Што се тиче Средње Азије, револуционари сценарио тамо је сасвим могућ, сматра аналитичар Института за свеску економију и међународне односе Андреј Володин.

Тамо проблеми постоје одавно. Одвојивши се од СССР, ове земље нису могле да створе своју ефикасну економију, савремене политичке институције. Одатле свакакво незадовољство пројектује се на борбу између различитих група етнократских елита, одатле и револуције у боји. Сви унутаркризни фактори остају. Тим пре што су врло активне снаге радикалног ислама, које делују са суседних територија.

Да подсетимо на прошлогодишње трагичне догађаје у Киргизији, који су показали: ситауција у неким земљама региона може да се промени у сваком тренутку. И даље је актуелан такозвани авганистански фактор. Професор Кабулског универзитета Насрула Станакзај убеђен је да ако се данас не оконча са радикализмом Ал Каиде и талибана у Авганистану, сутра ће се он испољити на другим местима. И то не наговештава ништа добро.