Све је мање занатлија који умију да направе тај заштитни знак италијанске романтике, а слаба зарада узрок је затварања многих радионица.
Од туризма се у Венецији добро живи и брзо зарађује, али не и у занатству. Градитељи симбола тог живописног италијанског града - гондоле, једва састављају крај са крајем.
Ђанфранко Вјанело један је од ријетких мајстора који праве гондоле. Без икаквог плана или цртежа, овај мајстор на необрађеном дрвету скицира саставне елементе чамца по којем је Венеција можда и најпознатија.
„Прво су то само комади дрвета, али из те масе настаје један од најљепших драгуља бродоградње", објаснио је Вјанело за њемачки државни радио „Дојче веле".
Ипак, та умјетност полако одумире. Ђанфранко Вјанело с великим напором одржава свој скверо, како Венецијанци зову радионице за градњу гондола.
За нову гондолу мајстор добије око 30.000 евра. Када се одбију трошкови за скуп материјал, не остаје много новца. Истовремено, потражња за романтичним „превозним средством" опада.
„Венецијанско умјетничко занатство је колијевка културе. Европа не би била оно што је да није нашег сликарства, столарства, обликовања стакла и бродоградње", сматра Вјанело.
Шегртима који желе да овладају израдом гондола предстоји 10 година обуке. Тек тада могу да се назову „мајстором сјекире". Ипак, мали је број оних који се у Венецији интересују за тај традиционални позив.
Један од малобројних шегрта Франческо Стенгел наводи да већина његових вршњака жели да на брзину заради новац.
„Грађење гондоле то не омогућава. Мени је важно да радим оно што ми причињава задовољство", рекао је Стенгел.
Муштеријама бродоградитеља - гондолијерима, ипак је лакше: ако се погоде добри гости, за сат времена вожње могу да зараде и до неколико стотина евра. Тако се новац за куповину гондоле брзо враћа. Али, без градитеља нема ни гондола, а гондолијери то не желе да коментаришу. Исувише се прибојавају за свој посао.
Док на Тргу светог Марка током цијеле године има туриста који само за капућино плаћају 10 евра, 28-годишњи Кристијан Дордит, најмлађи власник бродоградилишта у Венецији, који годишње направи око 4 гондоле, не може се похвалити сјајном зарадом.
„Многе моје колеге су већ продале свој скверо. Нови власници су од тога направили хотеле, викендице, или чак приватне кућице-чамце. Неки су морали да затворе радњу, јер су се комшије жалиле на непрекидну буку бродоградилишта", објаснио је Дордит.
Тако нестаје стари занат дрворезаца, који сваку гондолу индивидуално декоришу.
Скверо у Сан Тровасу већ је доживео злу судбину. Гондоле стоје тамо само као украс за туристе. Нико их више не гради.
