Лав Троцки: затворски хлеб и кремљовски кавијар

Један од вођа руске револуције 1917. године и организатора Црвене армије Лав Давидович Бронштејн, познатији је под својим псеудонимом – Троцки. Кажу да је он ово презиме позајмио од надзорника једног од затвора, где је морао да седи због своје револуционарне делатности.

Млади социјал-демократа доспео је у затвор још као сасвим млад. Троцки се сетио затим да пакете споља није добијао. Није имао ни чај, ни шећер. Затворенику су давали оброк једном дневно, ручак. Следовање ражаног хлеба са сољу било је младом револуционару и доручак и вечера. Водио сам са собом дуге дијалоге о томе имам ли право да увећам јутарњу порцију на рачун вечерње, писао је у својим мемоарима Троцки.

После свргавања самодржавља у Русији, Троцки се вратио из емограције и до гуше је уронио у политичке догађаје. Управо тада се зближио са бољшевицима. Затим се сећао јулских дана 1917. године, када је Привремена влада оптужила лидере бољшевичке партије за државну издају. Пут у бифе Извршног Комитета био је тих дана мала Голгота, сећао се Троцки. Тамо су давали чај и црне сендвиче са сиром или црвеним кавијаром: било га је много у Смољном и касније у Кремљу. За ручак су давали шчи и парче меса. Бифеџија Извршног комитета био је војник Графов. У јеку хајке на нас, када се Лењин, оптужен да је немачки шпијун, крио у кући од сламе, приметио сам да ми је Графов давао чашу топлијег чаја и бољи сендвич, гледајући при томе кроз мене.

Пошто су бољшевици свргнули Привремену владу, Троцки је био именован за првог народног комесара иностраних послова Совјетске Русије. Управо у том својству је учестовао у мировним преговорима у Брест-Литовску са представницима Немачке.

У марту 1918. године совјетска влада је прешла у Москву. У Кремљу су се Троцки и Лењин сместили један преко пута другог. Тада су у Кремљу давали лошу храну: уместо меса сланину, брашно и прекрупа су били са песком. Зато је у изобиљу било цреног кавијара – због прекида извоза. За ручак су вођама Совјетске републике давали редак шчи и кашу од хељде у дворским тањирима са царским орловима.

У јеку унутарпартијске борбе после Лењинове смрти, Троцки је изгубио од Стаљина, био је протеран прво у Казахстан, затим у иностранство. Последње уточиште светског револуционара био је Мексико. Имали смо велики сто, сећао се унук Троцког. Сви, укључујући чуваре и помоћнике Троцког, седели су око тог стола. Деда није био избирљив у храни и јео је све што му сипају. Храну је припремала обично бака, којој су помагале две Мексиканке. Ручак смо имали једноставан, без раскоши. После ручка он је мало спавао. И затим је радио у свом кабинету до вечере.

Управо тамо, у вили Којкана, у августу 1940. године ударац ножа за лед прекинуо је живот једног од најпротивречнијих вођа Октобарске револуције.