Лекције балканске кризе: 20 година касније

На Московском државном институту међународних односа, или скраћено МГИМО, одржана је међународна научна конференција Лекције Балканске кризе: 20 година касније, посвећена анализи узрока и последица распада Социјалистичке федеративне републике Југославије. За истим столом су се окупили амбасадори и дипломате свих бивших југословенских република, представници МИП РФ и водећи руски балканолози, који су заједно покушали да формулишу главне лекције трагедије на Балкану. У дискусији су учествовали бивши премијер Југославије Милан Панић, један од главних организатора догађаја и почасни гост, потпредседник Српске академије наука и уметности, професор Љубиша Ракић.

Мишљење о протеклој конференцији у интервјуу за радио Глас Русије изнео је познати балканолог, водећи научни сарадник Центра за политичка истраживања Института за економију РАН Сергеј Александрович Романенко.

Разматрали смо најразличитија питања. Разматрали смо не само балканске догађаје од пре 20 година, већ и савремену ситуацију не само у свакој појединачној земљи бивше Југославије, већ и на пост-југословенском простору у целини, не само на територији Балкана, већ и у Европи. Сви реферати су били врло занимљиви. Посебну пажњу смо поклонили проблему односа политике и међународног права. Многи сматрају да је распад Југославије био закономеран. Ја се такође придржавам ове тачке гледишта. Друга је ствар што управо на политичким снагама које су формирале нове државе лежи одговорност за то што се то десило на тако трагичан начин и довело до дуготрајног рата. Такође велику улогу одиграо је страх и међусобно неповерење народа.

Какве лекције из Балканске кризе су извели учесници конференције?

Један од главних закључака је то што етнички национализам представља огромну опасност. И управо главна лекција распада Југославије, Балканске кризе у свим смисловима тог појма састоји се у томе да треба научити да се постављају политичке баријере на путу националистичких странака, да се оне не пуштају на власт, ако не желимо да се после тога развијају оружани конфликти. Али са друге стране, процес националног самоопредељења је један од најважнијих историјских процеса у принципу и у Европи између осталог. И наш задатак, узимајући у озбир трагично искуство 20. века, састоји се у томе да као првом осигурамо променама миран пут, а као друго да грађанима свих држава, независно од етничке и конфесионалне припадности, буду ганартована једнака и широка права.

Несумњиво није лако формулисати главне поуке балканске трагедије од пре двадесет година. За то је потребно мноштво фактора. Тим пре што је историја Балканског конфликта када свако прича своју причу, да парафразирамо Иву Андрића.