Младићево хапшење: да ли је Тадић Јуда?

Карађорђе је, по наредби тадашњег владара Србије, Милоша Обреновића, убијен у јулу 1817. године. Потом је његова глава послата султану у Цариград, како би се лично уверио да је вођ Првог србског устанка мртав.

Карађорђево убиство је представљало сраман чин, али, без обзира на личне мотиве кнеза Милоша, у њему је несумњиво било и државних разлога. У геополитичким околностима у којима се налазила, онда када је Ђорђе Петровић намеравао поново да запали Балкан, за Србију је то представљало фаталну опасност.

Милош се за националне интересе, и пре и после убиства Карађорђа, борио умногоме другачије од њега. Али је неоспорно да се за њих залагао. Успео је више преговорима него оружјем да издејствује аутономију Србије. Затим је, користећи, када се укажу, повољне међународне околности, уз помоћ дипломатије и подмићивања, проширивао јурисдикцију српске управе, а аутономију поставио на формалне, и то државне основе. Сличним методама, знатно је повећао и територију кнежевине.

Милош се руководио здравом домаћинском логиком: настојао је да са што мање „трошкова“, што више повећа „посед“. Знао је да је Србија сувише слаба да би одмах покушала да оствари велике националне тежње. Зато је настојао да земља привредно, демографски и институционално ојача. Ради тога је правио уступке, односно уздржавао се од неких потеза. На први поглед,  тиме се његова политика удаљавала од националне мисије Србије. Међутим, Милош је баш тако радио њој у прилог!

Данас ми од актуелних властодржаца чујемо да су они „патриоте реалисти“, односно да воде „обреновићевску политику“. Међутим, очито је да није тако. Милошев прагматизам био је у функцији србских националних интереса! Знао је да су границе Србије резултат односа снага, али је исто тако добро знао шта је србско и само је чекао погодну прилику како би на реалним основама деловали у прилог националних ослободилачких тежњи. Уједно, настојао је да Срби постану што свеснији свог идентитета и традиције, као и да Србија ојача ради србског народа, а не да се његов идентитет жртвује ради било чега другог!

С друге стране, „жути“ режим колаборира ради лично-партијских интереса. О наводном  националном прагматизму говори само како би оправдао одрицање од виталних националних стремљења. Како би покушао да нас превари да се према евроатлантским центрима моћи понаша слугерански са циљем да за нацију издејствовао бољитак, а не да би платио данак онима који су га устоличили на челу државе.

Један наш познати песник, у време када још није оболео од националне амнезије, написао је: „Србија није шака пиринча, да је позоба свака врана коју донесе ветар!“ Но, за садашње властодршце она је баш то. Србију води саможиви, марионетски режим, коме ништа друго осим личног интереса није свето. Ти људи су трговци србском земљом и интересима, као да је у питању пиринач.

Они наше национално месо бесрамно бацају пред грамзиве кљунове евроатлантских врана. У том светлу морамо да гледамо и на хапшење јуначког генерала Ратка Младића. Отуда, не треба да нас чуди што су његову, за сада живу главу, у Хаг послали они спрам којих је Милош Обреновић морални горостас. Уосталом, то су већ учинили са Радованом Караџићем.

Говорећи о неморалу већине политичара, знаменити француски историчар Алберт Турије, једном је рекао: „Какав ли је само политичар могао да испадне од Јуде“. Баш такав „државник“ испао је од Бориса Тадића! Нека му је на част. Не смемо по нашем обичају да будемо кратког памћења те да заборавимо шта је све тај човек учинио нашем народу и његовој држави. Нека га макар прати вечни срам. А надам се и да ће Србија једног дана постати озбиљна национална држава са свим консеквенцама које ће из тога проистећи за свакога ко је газио националне интересе.

Драгомир Анђелковић,