Србија: сумрак власти, сенка бесчашћа...

Хапшење генерала Младића – једна је од најсрамнијих страница српске историје. Политичари у историји опстају по ономе, што су учинили за свој народ. Али генерације их често не памте по томе. Тако је Милош Обреновић остао упамћен зато што је убио вођу Првог србског устанка Карађорђа – фактички свог супарника, уместо да га памте по ономе, шта је учинио за аутономију Србије. Слободана Милошевића ће запамтити по његовој храброј борби у Трибуналу за част и достојанство Србије и Срба, мада се цео западни свет трудио да га оцрни као диктатора и убицу. Таквих примера има баш много. Борис Тадић, садашњи председник Србије, у историји ће остати као политичар слабог карактера који је Хагу предао Радована Караџића и генерала Младића.

Зато сада цео свет слави победу над "злочинцем планетарне величине": Сарајево га назива „хитлерски фашиста“, Загреб – „убица стотина Хрвата“, Турска захтева хитно кажњавање, а аустралијска телевизија прича да је он терао родитеље да једу своју децу.

У Србији  политичари ликују, мислећи да су прескочили последњу препреку на путу ка Европи, али независни србски медији говоре о сумраку власти, издаји, непоштењу политичке елите. У многим градовима патариоте излазе на улице. Пијаце су постале место дискусија и оцењивања најважнијег догађаја – нигде се не може чути реч одобравања за поступак власти. Београд је још увек преплављен полицијом, а то значи да  власт схвата шта је учинила.

Свет ликује не удубљујући се у суштину онога што је учињено. У људске главе су утерани шаблони о кривици Срба за све што се дешавало на Балкану тако да скоро сви пишу  по шеми, често и не знајући о чему или о коме пишу. Ми који проучавамо догађаје на Балкану, који добро знамо документе, чињенице, политичке лидере, војне команданте, хронологију догађаја – ми одлично знамо шта се у ствари дешавало у време рапада Југославије, а много смо писали и о Генералу, и о његовом окружењу. Добро нам је позната и политичка позадина оснивања Трибунала, као и антисрбска кампања многих европских и светских институција.

Борба која се води око Генерала, то је борба добра и зла, патариотизма и издаје, верности осећању дужности и непринципијелности, официрској части и бесчашћу. Генерал је одавно постао легенда. „Дејли телеграф“ га је укључио у списак тридесеторице најпознатијих савремених војсковођа, подвлачећи истовремено да га официри, који су са њим преговарали, сматрају за генија тактике, мада и сулудости. У току рата са њим су тражили да разговарају и политичари, и новинари, али највише војна лица – миротворци из „плавих шлемова“.  Противници су га се плашили, а Срби боготворили. Обожавали су га због поштења, високог професионализма, храбрости, због љубави и посвећености Отаџбини и хуманизму. Његове девизе су, како је сам говорио, биле – достојанство, част, вера и слобода. Где год је могао Генерал је спасавао људе, при чему је помагао и Србима, и Хрватима, и Муслиманима.

Ја сам се неколико пута срела са њим. Он поседује феноменално памћење, познаје руску поезију и прозу. Ратко Младић је и предиван приповедач.  Он је знао живописно да прикаже сцене ручка се енглеским лордом, сусрете са америчким војним аташеом  на степеништу руског Министарства за иностране послове у Москви, разговоре с француским генералима. У опхођењу са људима Генерал је једноставан, паметан, образован, зна колико вреди, представља високог војног професионалца, али има животну позицију која га зближава са обичним сељаком. Његова животна филозофија је једноставна: србски народ је у својој историји много патио, преживео је неколико геноцида, али је увек праштао и остајао и добар,  и према комшијама добронамеран. До самог краја народ није веровао да трагедија може да се понови. И у овом рату србски народ је поново настрадао, поново је над њим вршен геноцид. „Учинићу све, да се ово никада не понови. Србски народ у БиХ ће живети у самосталној држави.“ Тако сам ја, разговарајући са официрима и војницима схватила да њега не „воле“ – они од њега праве божанство. Његова способност ратовања је Србима у БиХ уливала наду да ће они имати своју државу. Тако се и десило. Данас Република Србска у Босни и Херцеговини постоји само захваљујући политици Радована Караџића и вештини ратовања генерала Младића. Љубав војника према њему и вера народа у њега су чинили да је он био сигуран у правилност онога, што је радио.

Јако ми је жао што је данас, како би угодили онима који су рушили и уништавали Југославију, влада Србије организовала хајку на онога кога би морала да слави као хероја, да га велича као победника и да га сматра за правог заштитника Отаџбине.

Циљ изведене, толико ружне акције, је схватљив: о том циљу у Србији говоре сви кругови: ми ћемо вама Генерала, а ви ћете нама место у Европском савезу, и то брзо, одмах! Како да не! И европљани и Американци имају у резерви још много услова који ће јако брзо бити достављени Београду. Један од њих је  признање независности Косова. Пре неколико дана је амбасадор САД на Косову Кристофер Дел изјавио да признање реалности независног Косова  представља предуслов за разматрање питања о пријему Србије у ЕУ. (1) А после тога – још цео списак услова који чекају да дођу на ред: независност Војводине, аутономија јужних области Србије, ступање у НАТО.
 

[1] Има ли још наивних који верују у ЕУтопију? // Двери. 25 мај 2011. Режим доступа: https://www.dverisrpske.com/sr-CS/

Јелена Гускова,