Мађарска: оправдавање нацизма – случајност или закономерност?

Ослобађање нацистичког злочинца опасна је тенденција која се не сме дозволити, сматра директор фонда Историјско сећање Александар Дјуков. Тако је руски експерт прокоментарисао саопштење из Мађарске, где је 18. јула суд укинуо оптужбу за сарадњу са нацистима у време рата против бившег шефа мађарске полиције Шандора Кепира.

Деведесетседмогодишњи Шандор Кепиро низ година сматран је једним од најтраженијих нацистичких злочинаца. Он је био оптужен за ратне злочине изврешене у србском граду Новом Саду 1942. гдоине. Тада је у тродневној кланици погинуло преко 1200 Јевреја, Срба и Рома. Шта више, по верзији оптужбе, бивши нациста сносио је личну одговорност за погибију 36 невиних жртава и сматран је умешаним у масовна стрељања у Мађарској 1944. године. Низ година правобраниоци нису могли да нађу трагове Кепира – после пада фашистичког режима он је бежао у Аргентину и вратио се у домовину тек 1996. године.

Актуална ослобађајућа пресуда је политичка одлука, уверен је Александар Дјуков.

Последњих година присуство десних радикала на политичкој сцени Мађарске постаје приметније. Разматрајући ситуацију са ове тачке гелдишта, можемо да претпоставимо да је одлука суда била основана политички. Знамо да се не тако давно сличан случај разматрао у Немачкој. То је био случај Ивана Демјањука, који је био чувар у нацистичком логору. Без обзира на све напоре одбране, Демјањук је био заслужно осуђен за злочине против човечности. Без обзира на то што је Демјањук прилично стар човек, ипак је био осуђен, макар не на тако дугу казну. Уверн сам да је сама чињеница осуде много важнија него затварање или други облици кажњавања. Нацистички злочини, мада су се десили врло давно, морају да буду кажњени. То је злочин против човечности, и његово понављање, на које позивају неонацисти и пред којим затвара очи низ десних радикала Европе, није допустиво.

Највероватније је осложбађање нацисте у Мађарској још један корак земље у тежњи да се огради не само од своје совјетске прошлости, већ и покушај преписивања историје. Сведочанство за то можемо да пронађемо и у жељи власти да преименују два главна трга Будимпеште – Москва тер и Рузвелт тер у нешто машђарскије, како је објасно свој предлог градоначелник Будимпеште Иван Тарлош. Он је уједно дао идеју да се са Трга Слободе пренесе споменик совјетским војницима ослободиоцима на неко мање јавно место.

Још један упечатљив пример покушаја да се ревидира историја и препишу резултати Другог светског рата, чему је тако склона данас ЕУ, то је случај поводом партизана и учесника Великог Отаџбинског рата Василија Кононова, који се низ година судио са летонским властима. Ришки суд, између осталог, признао је да је 1944. године Кононов учествовао у казненој акцији у месту Мали Бати. Ветеран је са своје стране изјавио да су тамо стрељали сараднике фашиста. Разних година летонски суд је проглашавао Василија Кононова час кривим, чак невиним. Чак је случај био предат Великом већу Европског суда за људска права, где је била изречена једнозначна пресуда – крив. МИП Русије негативно је примило одлуку Стразбура, и случај је поново отишао на ревидирање. Ипак бивши учесник Великог Отаџбинског рата није дочекао ослобађајућу пресуду. Он је преминуо 31. марта 2011. године у 89. години.

Директор фонда Историјско сећање Александар Дјуков је уверен да савремена Европа под паролом обнове историјске правде просто игра сопствене политичке игре. Права правда за европске политичаре није тако важна, овде претеже жеља да се на било који начин прекроји историја у складу са својим амбицијама. У вези са тим, уверен је експерт, није важно то што праве злочинце ослобађају на суду, док невини добијају сурове пресуде и етикету сарадника нацизма.