„Сачувај моју тужну причу“

„Сачувај моју тужну причу,“  - писала је обраћајући се свом дневнику као пријатељу, ученица Лена Мухина, далеке 1942. године. Овај дирљиви споменик храбрости и чврстине угледао је светлост дана уочи 70-годишњице од почетка 900-дневне блокаде Лењинграда у годинама Другог светског рата.

Почетком јесени 1941. године фашистичка војска је затворила последњу копнену маршруту која је водила из Лењинграда на „Велику земљу“. 8. септембра се стегао обруч блокаде. Почела су бесконачна бомбардовања, али је најтеже искушење у опкољеном граду представљала глад, посебно страшна у јануарским данима прве зиме блокаде. Хлеб су добијали само радници, по 250 грама дневно. Ових дана умирало је на хиљаде људи, понекад до 6-7 хиљада људи дневно. Међутим, и у тако чудовишним условима и даље су се држали, радили су, чак су водили и дневнике. Цео свет зна за Тању Савичеву, која је на девет страница нотеса шкрто бележила како су из дана у дан из живота одлазили њени ближњи. И последње страшне речи: „Остала је само Тања“. А име друге девојчице, Лене Мухине дуго времена нико није знао. Њен дневник, који се случајно сачувао и налази се у Централном државном архиву проучио је и припремио за штампу историчар из Санкт-Петербурга Сергеј Јаров. Научник је био запањен записима ове 16-годишње девојчице.

То није просто сувопарни запис о напорима и данима блокаде, није само списак производа блокаде. То је скоро уметнички роман – то су записи врло пријемчиве, емотивне девојчице, која је кроз себе пропуштала сваки дан у опкољеном граду. Блокада се у њеном дневнику појављује као епохални догађај, али то није дневник само  о блокади. То је сведочанство о томе како је одрастала млада девојка, о томе за шта се занимала и како ово занимање није нестало чак ни испод оловне тежине времена блокаде.

За њу је дневник начин да потисне трауму блокаде. И зато се Лена труди да пише само о нечему што је упечатљиво и занимљиво. Повремено је девојка потиштена због тога што превише често размишља о храни, понекад крије намирнице, а толико не жели да изгуби људско достојанство. Управо етички проблеми највише брину Лену, истиче Наталија Соколовска, уредник издавачке куће „Азбука“ у којој је изашао дневник младе учеснице блокаде.

Прочитала сам јако много дневника учесника блокаде и између осталог ове дечје дневнике. Они подсећају на сећања сужања из концентрационих логора. Тамо се просто у читавим реченицама и пасусима подударају описи сопствених стања и доживљаја и овог „силаска“ у пакао, кад почињу да говоре најстрашнији инстинкти и истовремено жеља да човек исплива.

У мају 1942. године записи у дневнику Лене Мухине се изненада прекидају. О њеној даљој судбини се дуго времена ништа није знало. Затим се случајно испоставило да је после мајчине смрти девојчица евакуисана. После рата је живела и радила у разним градовима, а 1991. године је преминула у Москви. Није постала писац као што је сањала у Лењинграду под блокадом. Чак ни својим рођацима никад није причала о томе шта је морала да преживи, није помињала ни свој дневник из времена блокаде. У њему су наведене речи: „Мили мој драгоцени друже,  дневниче. Теби поверавам све моје туге, бриге и жалости. А тебе молим само за једно: сачувај моју тужну причу на својим страницама, а касније, кад буде потребно, испричај све мојим рођацима, ако они то буду желели.“ Дневник је 70 година касније испунио завештање свог аутора.