Партизанска драма Че Геваре кроз призму времена - трећи део

После смрти Че Геваре у планинама Боливије у октобру 1967. године његов прах није предат породици у Куби. Војници су тајно сахранили партизанског команданта заједно са његовим саборцима. Где, на ком месту у Боливији је место сахране Чегеваре дуго је било непознато. Тек после 28 година боливијске власти су дозволиле Кубанцима да траже гроб. Трагање је било тешко, неколико пута је заустављано и трајало је годину и по дана. После 30 година посмртни остаци Аргентинца Че су ископани на прилазу граду Ваље Гранде и пренесени у Кубу – његову другу домовину. Партизанског команданта су сахранили у Санта Клари, 300 км. источно од Хаване. Крај њега су закопани посмртни остаци његових сабораца, који су погинули заједно са њим. У Санта Клари је отворен меморијални комплекс са спомеником Чеу и вечитом ватром коју је  упалио Фидел Кастро.

Санта Клара није случајно изабрана за место последњег боравка Че Геваре. Са тим градом је повезана највећа победа Чеа као команданта одреда устаничке армије Фидела Кастро. 300 партизана је тада сломило отпор 3 000 деморализованих војника владине војске. Борба за Санта Клару је била последња и одлучујућа у Кубанској револуцији, отворила је пут ка Хавани. Након пада града војни диктатор Фулхенсио Батиста је побегао из земље. Меморијал Че Гевари подсећа на ту славну страницу Кубанске револуције и на драматичну партизанску епопеју Геваре у Боливији.

За многе људе лик Геваре је симбол младости и револуционарног романтизма. У његовој судбини има много мистериозног. Аргентинац Че је једини странац кога је Фидел Кастро позвао у свој устанички одред тајно формиран у Мексику за даље искрцавање на Кубу. Гевара није много веровао у успех тог подухвата, али је одлучио да ризикује због правде – борбе против диктатуре генерала Батисте у Куби. После победе Кубанске револуције команданте постаје једна од руководилаца земље заједно са браћом Кастра, али ускоро напушта свој високи положај. Због чега? Да би са карабином и ранцем пробијао опасан партизански пут прво у џунглама Конга, а затим у Боливији.

Непријатељи су говорили да је Че Гевара авантуриста и да се само тако могу објаснити његове одлуке и поступци. Напуштајући Кубу написао је родитељима: „Многи ће рећи да тражим авантуре, и то биће у праву. Али ја тражим авантуре друге врсте, ја сам авантуриста који ризикује свој живот да би доказао своју правду“. Па макар и да није доказао своју правду Че Гевара је постао пример самопожртвовања кога је водило кроз живот само осећање – схватање социјалне неправде. „Најважније је, - писао је он својој деци, - да будете увек у стању да осетите било коју неправду која се догоди где год у свету. То је најлепша карактеристика револуционара“. Вероватно је у тим речима сав Че. Сам команданте је искрено веровао у идеје за које се борио. Али последњих година свог живота није крио да се критички односи према оним странама руководства Комунистичке партије Совјетског Савеза које су му изгледале као удаљавање од револуционарних принципа.

Време је јасно показало у чему је он био у праву, у чему је био у заблуди. Он није успео са малим интернационалним одредом да упали ватру револуције у Боливији и да је прошири на суседне земље. Чегевара је сматрао да је оружана борба најсигурнији пут за промену уређења у латиноамеричким земљама. А испоставило се да то није тако. После неуспеха и слабљења  устаничког покрета у Латинској Америци „нови леви“ су дали предност демократским променама, парламентарним начинима за решавање тешких социјалних проблема. У истој тој Боливији, а такође у Венецуели и Еквадору на власт су путем избора дошли радикално расположени леви председници.

И наших дана личност Че Геваре не престаје да изазива интерес. Управо такви људи на примеру свог живота и смрти терају на размишљање о несавршенству света, буде нам савест. Однос према Че Гевари је настао независно од марксистичке идеологије којој се придржавао. Тај однос је одређен другим: презрењем раскоши, његовим апсолутно бескорисним и херојским самопожртвовањем. Управо зато је живот неординарне личности привлачи пажњу писаца, филмаџија, политичара, историчара.

И у свим књигама и истраживањима посвећеним Чеу спомиње се име Мариа Монхеа, тадашњег главног комунисте Боливије. Његов лик се среће и у једном уметничком филму о командантеу. У нашој јучерашњој емисији Марио Монхе је причао о његовом сусрету са Чеом 31. децембра 1966. године у партизанском логору у планинама Боливије. Лидер боливијских комуниста није подржао планове Че Геваре, није веровао да под руководством странца па чак и тако чувеног може да се подигне масовни устанички покрет у земљи. Одиграле су највероватније улогу и сопствене амбиције. Марио Монхе је скупо платио своју партијску припадност и одбијање руководства боливијских комуниста да се укључе у партизанску борбу. Његова даља судбина је била драматична. Са једне стране претили су му ултралеви за „издају Чеа“, са друге – војна диктатура Боливије га је прогонила за „комунистичку активност“, два пута га затварала, а затим изјурила из земље. На томе је политичка каријера Марио Монхеа била завршена. Одтад заборављени изгнаник живи са својом породицом у Москви. Дуже време је радио у Институту за Латинску Америку при Академији наука. Сада је пензионер, има држављанство Русије. Новинар Леонард Косичев наставља разговор са 82-годишњим Мариом Монхе:

Марио, сада су у Боливији на власти леви, који веома поштују Че Гевару. Чак су му подигли споменик на месту на којем је погинуо. Да ли је неко могао да замисли тада, после убиства Чеа, да ће доћи такво време за Боливију?

Марио Монхе: Мислим да је Боливија ушла у историју и легенде са смрћу Че Геваре. Да није тај догађај, нико не би ни сазнао за Боливију. Наравно, немогуће је било замислити све што се догодило...

Марио, а како ти данас доживљаваш Че Гевару? Како оцењујеш његову личност са тачке гледишта савремености?

Марио Монхе: Са тачке гледишта данашњег дана, Че је, рекао бих, био комплексна фигура. Али то је личност која је стварала историју. Човек који је дао живот за идеју. Са те тачке гледишта то је наравно оригинална фигура. То је симбол протеста... Протеста оних које се боре за бољи свет. У историји има много примера таквог хероизма, многи су жртвовали своје животе, али њихова смрт није имала тако велики одјек у свету, ка смрт Чеа.

Марио, а да ли сада жалиш, што ниси подржао партизанску борбу Че Геваре?

Марио Монхе: Не жалим што нисам подржао Че Гевару. Не жалим ни о томе што нисам погинуо заједно са њим. Знаш, не жалим што сам био комуниста. Не, не жалим. И не жалим што сам подржавао Совјетски Савез. Жалим само о томе да у своје време нисам схватио како треба разумети марксизам. Нисам схватио да то није догма. Нисам усвојио његову дијалектику.

Сада никако ниси повезан са Комунистичком партијом Боливије?

Марио Монхе: Никако. Прекинули смо све везе кад је почела перестројка у СССР. Они су се удаљили од мене, ја од њих. И нимало нисам огорчен због тога. Срећан сам што сам био члан Комунистичке партије Боливије, што сам се борио за идеале марксизма, иако сада знам да нисам увек схватао суштину и због тога сам чинио грешке. Био сам посвећени комуниста, али без неопходне ширине погледа. Нисам могао да разумем савезнике. Упозоравали су ме да не чиним грешке, али нисам прихватао те примедбе. Такав је живот. А живим већ више од 80 година. И 45 година је прошло од смрти Чеа. Живим да бих видео овај свет, нов и занимљив. За мене је најгоре да немам могућност да учествујем у ономе што се у свету дешава, да нисам у стању да схватим нове генерације. То ме тишти. Али живим већ 40 година у променама у свету. Немогуће је живети држећи се критеријума прошлости. Често видим како руководиоци комунистичке партије Русије наступају са говорима, понављајући старо, као да су на 20. конгресу КПСС, на којем сам иначе присуствовао. Пред нама је већ друга реалност. Омладина је друга, са ширим погледима, и она мења свет.

Марио, испричај нам о својој деци.

Марио Монхе: Моја деца одрастају овде и почињу да мисле као сви млади у Русији. Имају своје проблеме. Они не разумеју то што им причам. То су људи новог склада. Они су за социјалну правду. Не придржавају се прокомунистичких ставова. Верују у миран саживот свих раса, јер су исто такви местици као ја.

Марио, да ли си размишљао да се вратиш у Боливију, бар на кратко?

Марио Монхе: Ја сам увек маштао да живим у Боливији. Кад сам дошао овде предложили су ми такве услове да сам могао да овде останем. Нисам увређен ни на кога. Добро ми је овде где живим, осећам се као део овог друштва. Боливија сад за мене није тако важна и жељена. А овде живе моја деца...

Али Боливија је твоја отаџбина. И твоја деца би вероватно хтела да живе у Боливији...

Марио Монхе: Моја деца се више стреме у Европу, они сматрају да су више европљани, него латиноамериканци. Што се мене тиче, мени је занимљивије да живим у таквом савременом центру као што је Москва – па макар и било компликовано, понекад тешко, али веома занимљиво. Жалим што не могу активно да се нечим бавим. Ја сам пензионер, али све што се око мене дешава привлачи моју пажњу. Занима ме све што се у дешава у овој земљи.

Марио, хвала ти за овако занимљив разговор.

Марио Монхе: Не знам, да ли вам се допао, али још једном могу да поновим: живот је занимљив, веома је занимљиво живети.

И то је најважније.

Тако завршава трећи и последњи део емисије „Партизанска драма Че Геваре кроз призму времена“. Гост емисије Марио Монхе и аутор Леонард Косичев су отворени да одговоре на било која ваша питања.