Зашто су САД ратовале у Авганистану?

У среду је, крећући у Брисел на самит НАТО, министар одбране САД Леон Панета дао неочекивану изјаву. По његовим речима, САД неће престати да воде активна војна дејства у Авганистану 2014. године, као што је пре обећано, већ годину дана раније – средином или у другој половини 2013. године, након што у земљи остану само амерички војни инструктори и саветници. Тему наставља Борис Волхонски, старији научни сарадник Руског института за стратешка истраживања.

Сад посматрачи постављају питање: шта се крије иза тако радикалне изјаве шефа Пентагона и промене планова америчког руководства? Ово питање је посебно актуелно у ситуацији кад су се дан раније у британској штампи појавили фрагменти затвореног реферата НАТО о стању ствари у Авганистану («Стање Талибана-2012», State of the Taliban, 2012), у којем се описује слика – нимало ружичаста за Американце. Испоставља се да покрет „Талибан“ не само да није побеђен, већ се напротив, развија и потпуно је одлучан да се врати на власт у земљи после одласка снага САД и НАТО.

Оставимо по страни унутрашње америчке разлоге везане за предстојеће изборе у новембру. Иако, наравно, тако битна изјава министра одбране, коју је дао управо сад, треба да утиче на јачање имиџа председника Обаме као миротворца у свести обичног Американца.

Погледајмо међународне, а пре свега регионалне, аспекте изјаве Леона Панете у контексту реферата НАТО. Пре света, тежња да се војне јединице изведу из Авганистана ни на који начин не говори о томе да САД намеравају да у потпуности престану да обраћају пажњу на ову земљу и цео регион. То је потврдио и сам Панета изјавивши да ће САД сачувати «дуготрајно присуство» (enduring presence) у Авганистану. Губитак утицаја у Авганистану, који игра кључну улогу у америчкој стратегији за успостављање своје контроле над „великим Блиским истоком“ од Марока до Пакистана и која даје директан излаз у нафтоносни регион Централне Азије очигледно не улази у стратешке планове Вашингтона. Питање се састоји у томе што су, пошто нису могли да победе „Талибан“ оружаним путем, амерички стратези приморани да траже друге облике за очување свог утицаја.

На могуће начине и методе деловања нове америчке стратегије указује, на пример, нацрт војног буџета САД, који је Панета доставио крајем јануара. У њему се поред укупног смањења војних трошкова, предвиђа, преусмеравање пажње с војних операција, које спроводи редовна војска, на специјалне операције попут оне коју су морски «мачићи» обавили у мају 2011. године на територији Пакистана убивши Осаму бин Ладена и чланове његове породице, као и на операције с применом беспилотских авиона.

Осим тога, искуство Ирака показује да се такозвани «саветници и инструктори» у суштини по мало чему разликују од војних јединица. Кад је у августу 2010. године Барак Обама објавио потпуно повлачење свих војних јединица из Ирака тамо је остало 50 хиљада «саветника». Остали би и дуже, али су ирачке власти од оштро захтевале њихово потпуно повлачење до краја 2011. године. Тако да и у Авганистану треба очекивати да амерички контингент просто замени натпис.

Други правац у којем Вашингтон намерава да делује с циљем очувања свог утицаја, повезан је са максималним коришћењем потенцијала земаља-суседа Авганистана. И овде су последњих година САД наишле на врло озбиљан проблем који су саме изазвале. Тренутни односи САД и Пакистана (једина земља која има бар неки политички утицај на талибане) налази се на врло ниском нивоу, а сам Пакистан све јасније прелази на позиције верног савезника Кине и спроводника њених интереса у региону, да се практично не може рачунати на његову помоћ после повлачења војске.

Дакле, треба тражити друге савезнике. Овде САД у многоме рачунају на Индију која заузима јасно антиталибанске позиције и има давнашње везе са садашњим режимом у Авганистану. Други могући савезник је Узбекистан, који има битан утицај на северне крајеве Авганистана. Ових дана су САД направиле широк гест према овој земљи укинувши забрану за испоруку оружја, која је уведена због кршења права човека у Узбекистану. Кад је реч о стратешким интересима, може се и заборавити на права човека.

И истовремено САД чине све као би смањиле утицај свог бившег друга и саборца – Пакистана на Авганистан. У реферату НАТО се не говори само о томе да су талибани одлучно расположени да се врате на власт, већ се још једном понавља стара прича о везама између пакистанске Међунадлешке обавештајне службе (Inter-Services Intelligence, ISI) и покрета «Талибан» (Пакистан одлучно одбацује ову оптужбу). Појава ових информација је сад очигледно уприличена поводом посете министарке иностраних Пакистана Хине Рабани Кар Кабулу. Тамо је чак морала да се правда. «То је старо вино у још старијој флаши,» - изјавила је госпођа Кар у одговор на оптужбе упућене њеној земљи да подржава талибане.

У суштини, иста дефиницаја се извесном опаском може применити и на сву наводно нову политику САД према Авганистану: то је исто оно старо вино – тежња ка неподељеној доминацији у једном од кључних региона, преточена у стару флашу с новом налепницом.