Роми лете у Шенген

Улазак Румуније у Европску унију суочио је ЕУ с питањем: шта радити с румунским Ромима? Пракса показује да Европска унија није спремна да одговори на ово питање, а бриселске бирократе више воле да прећуте проблем или да деле обећања која не могу да испуне. Раније су европски чиновници све проблеме могли да пребаце на пасивност румунских власти које се заиста не одликују жустрином и ефикасношћу у смислу решавања социјалних проблема ромске заједнице. У току последњих година постало је потпуно очигледно да је проблем општеевропски, али заједничко решење на нивоу Европе још увек није уследило.

За ромску заједницу непријатно изненађење је представљала одлука француског председника Франсоа Оланда да према Ромима настави политику свог претходника. Без обзира на предизборна обећања он је дозволио рушење шаторских насеља и исељавање из земље Рома без запослења. Председник Европског форума Рома и номада Рутко Кацински је упутио Франсоа Оланду званично писмо са захтевом да испуни своја предизборна обећања у односу на европске грађане ромске националности и да депортује само оне којима је била дата могућност да се интегришу у француско друштво, а они су је се одрекли.

Ситуацију веома отежава то што је «ромски проблем» у ствари комплекс проблема и захтева комплексно решавање. Значајан број Рома одлази из земаља Источне Европе у потрази за бољим животом, спреман је да ради и да се интегрише у европско друштво и у овом смислу они се практично ни по чему не разликују од других емиграната. Међутим, пажња друштва, новинара и политичара усмерена је на етнички криминал који се често повезује с Ромима

Најпознатији проблем ове врсте су групе просјака у чијој улози обично наступају деца, коју родитељи доводе «на посао». Врло често ово просјачење није последица сиромаштва, већ бизнис, који родитељима просјака обезбеђује могућност да лагодно живе без званичног посла. Новинари Би-би-сија су овом феномену посветили филм «Тајни живот британске деце-просјака». У њему су приказане скупе куће и возила купљени у Румунији од новца које су просјаци испросили у Великој Британији.

Слична новинарска истраживања обављена су и у другим земљама, укључујући и Норвешку у којој су деца-просјаци постали права невоља, која је захтевала интервенцију полиције. Без обзира на покушаје новинара који су вршили таква истраживања да се држе у оквирима политичке коректности, гледаоцима је очигледно да се ради о деци румунских рома. У овим условима тешко је очекивати да средњестатистички Европљанин забринут због кризе и економских проблема покаже саосећање према Ромима који зарађују до 18.000 фунти месечно претварајући своју децу у професионалне просјаке.

Европска унија издваја средства за пројекте усмерене на интеграцију Рома, али ставља акценат на интеграцију у земљама боравка, на пример у Румунији. Притом ситуација кад Роми дају предност емиграцији у имућније земље Западне Европе европске власти доводи у ћорсокак. Због тога су власти земаља где је јавно мњење усмерено против Рома, а етнички криминал представља реалан проблем, приморане да прибегавају депортацији Рома и рушењу шаторских градова и насеља у којима станују.

Пасивност европске бирократије неке државе у Европи приморава да преузму иницијативу у своје руке. Стручњак, руководилац француског Бироа за емиграцију и интеграцију Арно Кларсфелд активно ради с румунским властима на покретању пројеката за интеградију у румунско друштво Рома које су депортовале француске власти. Румунска штампа тврди да је покренуто већ 80 сличних пројеката, али нажалост, ништа није познато о њиховој ефикасности. Европска бирократија пречесто сматра да новац решава све и да издвајање нових средстава за интеграционе програме може да реши проблем. Статистика показује да је румунска влада успела да култивише само 7,4% средстава које је ЕУ издвојила за развој економије и друштва. Издвајање нових средстава неће решити проблем. Европски чиновници треба директно да се баве питањем интеграције Рома, али постоје озбиљне сумње у то да европски чиновници то желе.

Валентин Мидрешеску,