Александр Торшин: Братске везе не могу, а да не буду стратешке

У Призрену је Александар Торшин, председник Међународног фонда Светог Саве Освећеног, лично уручио стипендије за 25 ученика богословије «Свеци Ћирил и Методије» у присуству високопреосвећеног епископа Рашко-Призренског Теодосија. Истовремено је предат новац за даље обнављање зграде богословије, која је срушена. Симболично је да је настанак богословие у Призрену тесно повезан с именом руског конзула Ивана Степановича Јастребова, који се много залагао за њено отварање 1871. године. У време догађаја из 1999. године зграда богословије је озбиљно оштећена, а албански екстремисти су уништили споменик конзулу. Богословију су преселили у Ниш где је она наставила да ради под окриљем данашњег Србског патријарха Иринеја. Протекле године је успело вратити богословију у Призрен.

Како је дошло до идеје формирања Фонда, чиме је она условљена?

- Веома је тешко одговорити на то питање. Главно је, што нас је подстакло да формирамо тај фонд, је велика љубав према Србији. Братска осећања према тој земљи. Међутим, то је само укратко. Када се то узме конкретно, ми смо били присутни устоличењу Србског Патријарха Иринеја у Печкој патријаршијим, видели, у колико сложеној ситуацији се налази СПЦ. Највише духовно лице Србије је реално морало да се устоличи на окупираној територији, и то окупираној не само од стране људи, који су пожелели ту лепу покрајину, већ људи друге вере, који не цене вредности других народа. Стално је било видљиво да те светиње траже заштиту, подршку. Данас су православне светиње Косова или у изолацији, или под притичком месних власти. Данас само међународне снаге некако помажу да успоставе систем безбедности и мање-више миран живот. Међутим, међународне снаге одлазе, па ће ускоро светиње бити незаштићене. Ми смо одлучили заједно са мојом супругом која је завршила економски факултет МДУ и бавила се Србијом, и која добро зна србски језик: Зашто се не би формирао међунаролдни фонд, који би присуствовао овде и помагао. Не желим да оптужујем власти, оне су се промениле. Био је рат, али се рат завршио. Данас је неопходна брига о светињама. Фонд није против некога, Фонд је за Православље, за очување јединствених цркава.

У чему видите перспективу руско-србских односа?

- Братске везе не могу, а да не буду стратешке. Руски народ и грађани Русије живели су заједно са србским народом и у тешким тренуцима су били заједно. То је велика перспектива. Економско и политичко стање Србије се стабилизовало. Плодно земљиште није главно, Срби и други народи имају велико богатство које треба стручно искористити.

Како се односите према техничким преговорима Београд-Приштина?

- Пре свега бих хтео да кажем да су било који лоши преговори бољи од рата. Не требају конфликти. Живимо у 21. веку, те морамо да улажемо напоре у цивилизовано решење питања. Једна од гаранција је заштита србског становништва и економска интеграција. Косово је било део Југославије, зато има много интеграционих веза, које нису прекинуте. То је јединствени енергетски систем, јединствени транспортни систем. Прошло је време, када су мостове рушили и дизали у ваздух, треба их градити. Имам утисак да су косовске власти почеле да долазе на такву идеју. Из контаката с њима је разумљиво да је могуће договорити се о конкретним корацима, који неће кардинално променити ситуацију, али могу да омогуће кораке у сусрет једних другима. Циљ нашег фонда, с обзиром на то да је православље религија добра, религија среће – зашто да не саградимо духовни мост?

Каква осећања имате као Рус, када посетите Корсово?

То је осећај дубоког бола и жалења. Ходамо улицама Призрена, говоримо руски... Зашто је била потребна огорчена борба? Зашто је била спаљена богословија, саграђена 1996. године? Који је она имала стратешки интерес? Шта су хтели људи, који су срушили споменик Јастребову, то није тврђава. Та бесмисленост просто пренеражује. Међутим, видимо да овде уче лепи млади момци. Уверен сам да је с њима повезана будућност. Мора да се учини све да би будућа генерација имала могућности да скупи оно камење, које смо разбацали, сагради балканску кућу, где није тесно. Тај храм заједничког живљења почиње од образованих људи. Образовање је пут ка мирном животу. То је све трагедија, али оптимистичка. Од 8 хиљада Срба је у Призрену остало само 18 људи. Погледајте размере те несреће. Као Фонд ћемо чинити све да би та духовна установа била обновљена и радила за добробит не само Србије, већ и читавог Балкана, као и Косова.