Драгана Ристановић: Освајање слободе или њено негирање?

На имејл адресу ,,Видовдана'' 23.10.2012. стигло је ,,Саопштење за јавност'' Геј стрејт алијансе поводом пресуде Небојши Бакарецу за ,,тешку дискриминацију ЛГБТ популације'' која је постала правоснажна. Подсећам, Геј стрејт алијанса тужила је функционера Демократске странке Србије и одборника у Скупштини града Београда јер је у тексту ,,Други октобар 2011.'' објављеном на сајту Видовдан.орг изнео став да је хомосексуалност стање које није нормално и није одраз душевног и телесног здравља.
 
,,Геј стрејт алијанса'' (надаље ГСА), очигледно осокољена овом пресудом, послала је ,,Видовдану'' имејл, ваљда како би га обавестила о добијеној бици (али не и рату), премда са њим није у пријатељским односима (додуше, ни у непријатељским) нити су се икада до сада, било којим поводом, дописивали путем електронске поште.
С' обзиром да је Бакарецов текст објављен на ,,Видовдану'', логично је да о току суђења, као и о самој пресуди, уредништво сајта може да се обавести из других извора. Најпре, о томе може да га обавести сам аутор спорног текста. Имејл ГСА-е послат ,,Видовдану'' стога сматрам провокацијом и својеврсним упозорењем да је ,,освајање слободе'' на ,,њихов'' начин тек почело.
Борци (и боркиње) за искорењивање говора мржње против ЛГБТ популације, чини се са правом, имају данас разлога да славе. Другомислећи у односу на њих: новинари, писци, јавне личности, научници, уметници, па и обичан свет, захваљујући оваквим пресудама, коначно ће моћи да се дисциплинују. Поменути борци имају рецепт за све оне који мисле другачије. Тај рецепт је, уз свесрдну помоћ тзв. реформисаног судства и ,,независних медија'' - прогласити свако другачије мишљење говором мржње и подстицањем на насиље према ЛГБТ настројеним особама.
Уопште није важно да ли речи које се осуђују прозилазе из нечијег религијског убеђења, да ли такве речи заиста могу да подстакну неког трећег да почини насиље, и да ли су, у крајњој линији, такве речи заиста мотивисане мржњом према ономе ко је ,,другачији''. Важно је само не дирати у догму да је хомосексуалност (као и остало што почиње на Л, Б и Т) једнако нормалан вид сексуалног општења као што је то и хетеросексуалност.
Тако сада у пракси имамо парадоскалну ситуацију да је сексуално опредељење нешто што треба да буде јавна ствар, нешто што има сва права да се промовише, притом не водећи рачуна о томе да ли и како та промоција утиче на младе нараштаје, док, са друге стране, религијска осећања грађана или традиционални систем вредности нису нешто што треба да интересује јавно мњење, нити су фактор који може и има права да утиче на то шта је друштвено прихватљиво понашање, а шта не. У том смислу, две НВО из Аустрије које бране ,,угрожене хомосексуалце'' изнеле су недавно иницијативу ,,Религија је приватна ствар'' којом су се обратиле ,,Служби уставне заштите'' те земље, тражећи забрану ,,хомофобних цркви'' које делују у Аустрији, као што су Србска, Руска и Бугарска православна црква.
Питам се хоће ли хришћани, муслимани и Јевреји, који верују да је хомосексуализам грех, а грех теолошки посматрано означава и болест душе, ускоро морати да прилагођавају своја учења мејнстриму? После скоро 1700 година од доношења Миланског едикта, хоћемо ли поново доћи у ситуацију да се боримо да јавно исповедамо своју веру, а да због тога не сносимо последице?
Још једна парадоксална ствар, која неодољиво подсећа на манир тоталитарних система јесте та да се борци (и боркиње, разуме се) за права ЛГБТ особа свесрдно залажу да јавно пропагирају своје хомосексуалне ставове, док са друге стране, не дозвољавају да оно што је постало јавно управо на њихово инсистирање, није подложно јавној расправи нити сме на било који начин да се доводи у питање.
Колико је ствар озбиљна говори и образложење пресуде Апелационог суда у спору који је раније такође покренула ГСА, а против дневних новина ,,Прес'' због коментара објављених на сајту ,,Прес онлајна'' који су, према тој пресуди ,,говор мржње против ЛГБТ популације''. Не улазећи у ваљаност пресуде, коју као лаик не желим да коментаришем, издвојила бих само један њен део, због ког сматрам да би, и не само стручна јавност, могла и треба да се забрине.
У тој ,,првој пресуди у историји судства Србије за говор мржње против ЛГБТ популације'', Апелациони суд је закључио да ,,забрана говора мржње није цензура праве слике друштва, јер је циљ због кога је установљена спречавање преношења идеја које могу имати несагледиве штетне последице на демократске процесе у друштву, и развој друштва у целини''.
Разуме се да не одобравам насиље ни позивање на њега, па ипак, не могу, а да не приметим да овде суд - или - измишља топлу воду, јер, позивање на насиље није нешто што треба посебно означавати као неку ванредну и нову, изузетно опасну и погубну идеју по друштвени поредак - или - заправо осуђује нешто сасвим друго, нешто што се на први поглед не уочава, а то је ширење ,,штетних идеја''.
Питам се да ли је суштина баш у томе да се оваквом и сличним пресудама утиче на неутралисање ,,идеја'' које могу да наштете ,,демократским процесима у друштву'', или бар на свођење таквих ,,идеја'' тј. негодујућих гласова на што мању меру? Да ли се судило једној ,,идеји'' или се судило говору мржње? Да ли је суд забринут да су ,,идеје'' изнете у коментарима могле да се рашире брзином светлости и као куга захвате велику већину грађанства уобичајених (да не кажем – нормалних) сексуалних склоности, а иначе несклоних насиљу, што је могло да изазове спонтани и свеопшти линч оних других - или је суд забринут што друштво, захваљујући тим ,,идејама'' не може да се развија онако како би, према мондијалистима, требало да се развија?
Колико знам, вербални деликт је укинут, а друштво које наводно стреми да досегне највише степене људских права и слобода, није ваљда да се бави суђењем и пресуђивањем ,,идејама''? Бојим се, уколико се са оваквом праксом настави, да ћемо ускоро добити једну нову, тзв. револуционарну савест, која ће по свом нахођењу све што омета деинсталирање конзервативних снага, а инсталирање нових ,,прогресивних'', сврстати у говор мржње, дискриминацију, расизам, фашизам и сл. А шта је то него један вид тоталитаризма?

Оно што је у овом тренутку за ГСА као и све друге тзв. борце за људска права широм Србије најважније, јесте то да је ова пресуда ,,недвосмислено пример добре судске праксе и моћи ће да се користи у будућим сличним процесима за санкционисање говора мржње''. У том смислу, овим имејлом, ГСА као да ,,Видовдану'' поручује исто оно што иначе сматра повредом достојанства, застрашивањем и дискриминацијом али искључиво онда када је упућено на њен рачун, а то је једно неизговорено али једнако претеће - Чекамо вас!
Ко кога стварно чека, и ко ће шта да дочека, остаје да се види, али оно што је сигурно је то, да, како једном песник рече: ,,Све може бити, сем да се нећемо ћерати''.
И за крај, немојте никако да заборавите да: лезбејке, гејеви, бисексуалци, трансродне и транссексуалне особе, нису ни ненормалне ни болесне. Онај ,,(т)ко не мисли овако, клевеће и лаже''!
Извор: Блог Драгане Ристановић