Како становници Пловдива одбранили споменик Аљоша

Код Планине стоји Аљоша, руски војник у Бугарској – то су речи из песме, која је све до сада популарна у граду Пловдив. Тамо је пре 55 година на високом постољу био подигнут споменик, висок 12 метара, совјетским војницима, који су ослобађали земљу у време Другог светског рата.

Прототип споменика је био, како је познато, обичан руски војник Алексеј Скурлатов. Он је рођен на Алтају. Бугари су га запамтили као јаког и доброг пријатеља, с којим су много разговарали и певали руске и бугарске песме. Прошле су године. Крајем 1980-их година у Бугарској су на власт дошли радикално расположени прозападни руководиоци, те је чувени споменик био објављен симболом совјетске окупације. Градска скупштина Пловдива је неколико пута покушала да га демонтира. Међутим, грађани су организовали даноноћно стражарење и одбранили Аљошу. До покушаја да се сруши споменик, који воли народ, долазило је и касније. Врховни суд земље је 1996. године изрекао пресуду: то је споменик херојима Другог светског рата, који не може да буде срушен.

Иначе је у Бугарској данас позитиван однос према споменицима совјетским војницима, - каже директор руског Института стратешких истраживања Леонид Решетников.

- Већина бугарског народа поштује те споменике, међу којима је и Аљоша у Пловдиву. Постоји веома развијени бројни национални покрет Русофили Бугарске. Он уједињује 26 хиљада регистрованих припадника. Они се баве заштитом споменика, рестаурацијом, ремонтом и подизањем нових споменика. Свакако, већина тих споменика је из руско-турског ослободилачког рата 19. века, али покрет активно брани и совјетске споменике.

Покушаји рушења споменика совјетским војницима су били предузети не само у Бугарској, већ и у другим земљама Источне Европе. Рецимо, у Естонији је после дуже борбе био демонтиран и пренет на друго место чувени талински Бронзани војник. Истовремено колаборационисти, који су у време рата помагали нацистима, представљени су као национални хероји, - истиче руководилац истраживачких програма фонда Историјска меморија Владимир Симиндеј.

- У неким је земљама дошло до праве срамоте. Например, у Летонији је недавно подигнут споменик летонским полицајцима, при томе се на све могуће начине ометало обнављање споменика совјетским војницима. Све до сада се поставља питање: у ком облику треба обнављати војна гробља, натписе на њима итд. Нажалост, иза свега тога се налази не народна успомена, већ одређено конструисање социјалне меморије, које спроводе владајуће групације. То је покушај ревидирања резултата Другог светског рата.

Покушаји рушења или оскрнављена споменика херојима Великог Отаџбинског рата се редовно предузимају у Украјини, пре свега у њеном запрадном делу. У једном од градова Закарпатске области 1990-х година су власти одлучиле да претворе у старо гвожђе тенк Т-34, који је стајао на постољу код музеја Победе. Онда је месни ратни ветеран дед Максим је на своју одговорност одлучио да га премести у суседну Румунију. Старог тенкисту су дочекали срдачно. Тенк је успешно стигао у Букурешт, где је поново подигнут на постоље, те је постао туристичка атракција.