Зашто Србија има највећи број избеглица у Европи?

По званичним подацима Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице, у Србији живи 275.000 избеглих и расељених људи, по чему се она налази на убедљиво првом месту у Европи и на високом 13. месту у свету. На целој нашој планети постоји око 15 милиона избеглица, што значи да Срби чине чак око 2 посто свих избеглица у читавом свету. Па ипак, судећи по тишини у медијима и по ћутању државних и међународних институција, чини се да је то сасвим нормална појава која никога не забрињава. А поготово се ништа не може чути о узроцима таквог стања, као ни о конкретним мерама које се предузимају да би се избегли људи вратили у места у којима су раније живели.

У овом тренутку има 210.000 људи који су морали да побегну са територије Косова и Метохије, а избеглички статус има још 65.000 људи из бивших југословенских република, а првенствено из Хрватске и Босне и Херцеговине. На самом врхунцу избегличког таласа 1990-их година, у Србији је било смештено преко пола милиона регистрованих избеглица, а њихов број се смањио због тога што су многи узели држављанство Србије, a у треће земље је отишло близу 50.000 особа. Такође, процењује се да је око 40.000 људи умрло, а само мањи број се трајно вратио.

Иако је велики број избеглица спреман да се врати у земљу порекла, под условом да им се омогући одржив повратак у складу са ратификованим међународним законима и конвенцијама, то очигледно ни после више од 15 година након ратних сукоба и даље није могуће. Као један од најважнијих разлога за то се наводи недостатак спремности да се на задовољавајући начин реше проблеми враћања индивидуалних права избеглих лица, која се тичу пре свега поврата незаконито одузете имовине и станарских права, али помињу се и други нерешени проблеми, попут непризнавања радног стажа, неисплаћених пензија, безбедносне ситуације и тако даље.

Иначе, на иницијативу Европске комисије, ОЕБС-а и Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација, државе у региону су 2005. године потписале декларацију којом је потврђен заједнички приступ у решавању избегличке проблематике. У тој декларацији је изражено њихово опредељење за отпочињање суштинског решавања свих проблема избеглог и расељеног становништва у вези са повратком или локалном интеграцијом. Међутим, и та иницијатива европских институција је остало само слово на папиру, а избеглице у Србији се и даље налазе у 36 колективних центара или се на други начин сами сналазе како знају и умеју.

Осим тога, међународна заједница више не третира простор бивше Југославије као хуманитарно угрожен регион, па стога досадашњи међународни хуманитарни донатори престају или су већ престали да пружају помоћ балканском региону.

Као што је у Уједињеним нацијама речено поводом овогодишњег Светског дана избеглица - бројке које описују број избеглица нису тек пуке статистике, већ оне представљају појединце и породице чији су животи окренути наопако, чије су заједнице уништене, а будућност неизвесна. Притом је још наглашено да је потребно омогућити одржив повратак избеглицама, то јест људима који су напустили своје домове јер нису имали другог избора.

Међутим, сведоци смо да стотине хиљада избеглих и расељених лица који сада живе у Србији, на жалост, још увек ни после много година објективно не могу да се врате у места одакле су силом прилика морали да оду. Поготово је жалосна чињеница да не постоји истинска воља да се идентификују узрочници који су довели до њиховог егзодуса, као ни довољни напори да се покрене обрнути процес повратка избеглих Срба на просторе где су вековима живели. А то са правом код избегличке популације ствара осећање да правда понекад сувише много касни или да чак уопште не стигне онима који је жељно очекују.

Ратко Паић,