ЛЕЊИН: 88 ГОДИНА ОД СМРТИ

Лењин је живео, Лењин је жив (?), а да ли ће и живети?-на ово питање мораће да попричека не само Мајаковски .

Само црвени барјаци присталица Зјуганова 

Вођа светског пролетаријата Владимир Иљич Уљанов -Лењин умро је пре 88 година-21. јануара 1924.У бишем СССР-у свака годишњица  Лењинове смрти  обележавана је полагањем  венаца највиших партијсјких и државних органа на његов Маузолеј на Црвеном тргу, а сад се овог датума спомињу чланови Комунстичлке партије Руске Федерације (КП РФ) који у пооворци од неколико хилхада људи на челу са својим лидером Генадијем  Зјугановим  са обиљем црвених комунистилчких барјака  дефилују улицама и трговима Москве недалеко   од градског језгра.

Бар једном годишње спомињемо се Владимир Иљича

Нема никакве сумње да се личности вође светског пролетартијата који је преокренуо ток историје морамо спомењиути бар једном годишње, бар на дан његове смрти.То су учинили на пригодан начин и водећи руски медији настојећи  и да са данашњег актуелног друштвеног и полтичког тренутка  поново узбуркане историје ове велике земље  у којој ревлуционарно семе  често сеје буревенсик  и оно увек наилази на плодно тло,осветле  неке аспекте улоге личности у историји, овом пригодиом Лењина. Једно од питања којим се бави високо тиражна Комсомолскаја правда (Комсомолъская правда) у броју од 21. јануара, на дан Лењионве смрти    је: да ли би, у случају да је Иљич поживео бар још неколико година, ако не и дуже (а умро је  у  54. години) биле могуће Стаљинове репресије.Популарној Комсомолки је помогао да одговори на ово потање Николај Стариков, познати аутор већег броја књига о револуцијама и њјиховим вођама .

Препредењак, а не шпијун

За 88 година  ,коколико је прошло до Лењнове смрти, у историји Русије су се догодиле  корените  помене, не ретко са каастрофалним последицама, менајле су се вође.Како би се са ове дистанце могло погледати на Љенина и оценити негова улога?

До октобра 1917. Лењин је био бескомпромисни рушиетљ руске државе, а после

Октобарске револуције- ујединитељ рускх земаља 

На ова и слична пиатња писац – публициста Николај Стариков је давао прецизне и кратке одговоре из којих проистиче  најпре да је до октобра 1917. Лењин  био бескопромисни рушитељ руске државе. Контакти са страним обавештајним службама, залагања за пораз своје земље у светском рату одвијали су се до почетка Револуције. А после ње Лењин је био ујединитељ руских земаља. Био је утемлејивач нове руске државе, Совјетског Савеза.

Чији је био шпјун:бритнски, немачки?

Стариков је  је одлучно одгворио: Лењин није био ничији шпијун. То је касније измишљено са циљем да се компромитује бољшевичка партија. Али постоји и друга стрна истине -  иза било које револуционарне партије  увек стоје стране обавешатјне службе и страни новац. Тако је било и са бољшевицима. Али не немачке, него енглеске специјалне службе.

Страни новац за  „револуционарне гринфилд - инвестиције!

Лењин је користио новац из иностранства  за дизаје своје револуције. А затим  би кршио договор настојећи да поново  изгради земљу. Како су се западни партнери односили према таквом правцу деловања Лењина?

Западни  партнери су се односили према активностима револуционара увек благонаклоно све дотле док би револуционари рушили. Чим они почну да подижу, да стварају,а на тако нешто нису способни сви револуционари, у том моменту се на њих обрушава гнев страних босова и специјалних служби. Кад се десила Октобарска револуција и победила совјетска власт, није било никаквих атетанта на Лењина .Један  бојажљив  пуцањ есера 1. јануара 1918. Али чим су бољшевици угушили побуну левих есера  и показали полтичку вољу, одмах су почели атентатнти. Капал или неко други је  пуцала   на Лењина у лето 1918-друго је питање. Убијен је рукводилац питерске чеке. Бољшевици  су узвраћали   жестоко, уводе црвени терор, проваљују у енглеско посланство, хапсе британске дипломате, убијају војно-поморског аташеа. Али Британија није објваљивала рат. Сад ратове објављују једноставно  и због   снижења  цене нафте. Или зато што је негде брод потопљен. Или зато што ће тамо неко некад имати некаву бомбу. Све су то  довољни разлози да се започне рат. Тада се Британија уздржавала од објаве рата. Зато што су бољшевици показали карактер и доказали да се тек - тако с њима не може поступати. И атетанти на рукводиоце совјетске влалсти су били немилсордно кажњавни.

Иако су биољшевици сарађивали с бритнаском обавештајном службом, они су ипак у  свим случајевима покушаја недозвољених активности жестоко реаговали. 

Иљич је имао тежак каракетр, истрбљивао је свештенике, козаке

Лењин је био од оних људи за које се каже да имају  тежак карактер. Врло грубо се односио према својим полтичким противницима, Троцког је називао „политичком проститутком”, и то  је спадало  чак у његове  блаже изразе. Белешке које је писао за време заседања Политбироа и Свезавезног Централмног Извршног Комитета  (Владе Совјетске Русије) запањују својом грубошћу и простаклуком. Веома суров је човек био. У његовим после револуционарним белешка масе могу срести речи као „стрељати“, „обесити“. То је донекле било условљено суровостима грађанског рата. 

Од суровог  Лењина совјетска пропаганда направила доброг дедицу с брадом

Али не сме се заборавити да је тадашњи главни рукводилац државе Русије директно позивао на насиље, на истребљење  свештеника, руског козаштва. То је све нанело ненадокнадиве губитке демогафској  основи руске  нације. Од суровог Лењина совектска пропагадна машина је напарвила доброг дедицу са брадицом. 

Да ли је Лењин наредио да се стреља последњи руски цар и његова породица?

Ова  историја до краја још није истражена. По мишљењу писца и публицисте Николаја Старикова, Лењин такву наредбу није издао. То наређење је највероватније потекло или од Свердлова,или можда од самог Троцког. По последњој верзији то је била иницијатива оздо, од Јекатеринбурског совјета, али та верзија изгеда најмање вероватна.У исто време кад су Николаја II  и његову породицу побили у Јекатаринбургу, по личном Лењиновом наређењу су чували жену Александра III  коју су затим предали у руке Немцима, да  би је недуго затим брже-боље  изручили Енглезима. Ради чувања Александре Фјодорвне   и великог броја породице Романових анагажована је специјална  јединица револуционарних моранара  која по Лењиновом наређењу  послата  на Крим две недеље после избијања револуције. Као да Лењин у то време није имао никаквих других брига  осим да обезбеђује породицу Романових на Криму?
 

Да ли је Лењин хтео да се што пре реши Романових и да њима тргује  са  Западом?

И на ово питање  публициста и књижевник Николај Стариков одговара одречно. Нешто је друго у било у питању-родбинске везе са краљевском  енглеском пордицом. Сама жена Александра III  била је рођена сестра  енгелске краљице удове. Породица Николаја II била је побијена зато што је она била законски наследник рускопг престола. Требало их је уништити како би се спречило  да би хаос и анархаија завладају земљом Русијом. Зато се други део царске пордице моаро  наћи у  резерви.

Страх од неизвесности исхода Грађанског рата у Русији

Јер нико није могао знати како ће се звршити Грађански рат у Русији. Ако му исход буде онакав као што су Енглези прижељкивали,ето, одједном се може наћи готово, припремљено решење за наследнике  царског трона. А пожељно би било да тај наследник престола дугује Енглезима за спас живота. Тако се може са сигурношћу прептпоставти да је Лењим од британских обавештајних служби добио јасно  упозорење са захтевом да после Октобра сачува на Криму животе  царске породице Романових, са ултимтивном наредбом да им не сме недостајати ни длаке с главе.

Стаљин- највренији и најбољи   Лењинов ученик који својих ђака није имао 

Распрострањено је мишљење да је при крају живота Лењин постао свестан  каква опсност прети од  Стаљина па је наводно због тога покушавао да га одстрани из рукводства. Али није у томе успео - или сам Стаљин то није дозволио.

Стаљин је био верни Лењинов ученик.То што је  Стаљин, у време кад је Лењин био у постељи  грубо увредио Ндежду Крупску, је само једна епизода, истина ,ружна.У којој је Стаљин признао својун грешку  и био спреман и да се извини Крупској, само ако Лењин то буде захтевао (премда је Стаљин  сматаро да то не говори Иљич него његова болест), уверен при том да то извињење не би било праведно.

Тзв Лењинов тестамент, само уобичајени начин општења међу партијским руководипоцима

Такозвани Лењинов тестамент у коме се Стаљин какаркетерише као груби светољубив човек, није ништа друго него уобичајени „манир општења„ једног партијског друга с другим партијским другом. У том Лењиновом завештању је много ружних квалификација  упућених и на адресе других другова. Такав је међу партијским кадровима   био обичај комуникације .Не сме се ипак сметнути с ума једна врло значајна чињеница: да је Стаљин  током целог свог живота, у свим својим иступањима, увек наглашавао да он  својих ученика нема, а да је он  сам – Лењинов ученик и „сви смо ученици Лењинови“.
 

Да Лнејин није умро тако рано ,можда се не би ни догодиле Стаљинове репресије?

Интерсантно је да све време за терор и репресију оптужују само Стаљина, а никада не окривљују Лењина !Јер управо је Лењи поставио вектор репресија.За време Грађанског рата погинули су  милиони руских грађана. Владала је глад.Огромнне беде и несреће су се обрушиле на земљу Русију. Али низашто Лењин није крив-све репресије се приписују Стаљину.Само што је Стаљин  потом обновио и подигао  земљу,Совјетеску Русију,  учинио је моћном  државом, изменио геополитички баланс у корист Русије.

Никад се Русија није уздигла толико високо у својој моћи као у време Стаљина

Никад се Русија до тада није уздигла тако високо у својој моћи, нити је свој утицај и моћ распрострла тако далеко и учврстила безбедност својих граница као за време Стаљина. Никад појас руске зоне интереса није продирао тако дуболу у Европу  као у време совјетске епохе.И реално, било који напад на Совјетски Савез после велинчанствене победе извојеване у Другом светском рату био је немогућ. Стога постоје све реалне претпоставке да би и Лењим да је био уместо Стаљина  поступио на исти начин. Не смемо заборавити да је Владимир Иљич био цинични, прорачунати политичар и државник.

Питање даљег опстанка маузолеја на Црвеном тргу

Овом питању треба прићи с тачке уважавања воље предака.  Тамо су  маузолеј, храм. Како се могу порушити, ако су покољења наших предака тамо долазили и молили се? Ко себе може, и има ли на то право, сматрати паметнијим, васпитанијим, моралнијим од својих предака? Јер историја Русије је  непрекинута. Она није пресечена ни 1917., нити је почела 1991.
 

Оно што називамо Совјетским Савезом, то је била та иста Русија, али само на другој идеолошкој платфорни, у другим границама, са заставом друге боје. Али то је била руска држава. Отуда је неоходно да се са уважавањем односимо према тим симболима које су својим потомцима оставила покољења совјетске епохе. Зато  треба оставити Лењинов маузолеј тамо где се и налази, на Црвеном тргу. Због чега  би се уносио сувишни конфликт и у онако пренапрегнути унутрашњи друштвени и политички живот Русије? Нека прође још најмање сто година и онда нека наши потомци  мирно све размотре и нека реше како ће поступити с Маузолејом.
 

Не би било далкео од реалности ако би се констатовало да на наше очи тај Лењи покушава да се појави. Из простог разлог што је добијање новца из иностранства за „револуционарне  намене“ постала добра, већ устаљена традиција руских револуционара. Тог новог револуционарног вођу, “лидера - предузетника револуционарних страних гринфилд инвестија у Русији, не би требало  назавати нови Лењин, зато што је Владимир Иљич урадио не само много лошег, него и далкео више доброг за Русију, него нови Троцки, јер Лав Давидович, као што је познато, ништа добро за Русију  није учинио.

Троцки, Зиновјев,  Бухарин, Риков-ништа добро за Русију нису учинили 

Нови Троцки, нови Зиновјеви, нови Бухарини, нови Рикови, данас свакодмевно улазе у америчку амбасаду, добијају „потпору„ од тзв независних фондова, који пак, са своје стране добијају новац од државмпг секратријата САД. Ништа се није промејило, све са револуцијом у Русији, њеним инспитрарторима и наручиоцима, кредитпорима  и  „извршицима револуционарних послова „за стране инвеститоре -остало је исто“, закључак је писца и публицисте Николаја Старикова, у разговору са Комсмолском правдом поводом 88. годишпнијице смрти Владимира Иљича.