Када би Русија чинила исто што и САД, већ би се причало о нуклеарном рату

Спровођење у дело Закона Магнитски, нестабилни односи САД- Русија, одобравање постављања система ракета пресретача од стране НАТО-а на турску границу са Сиријом - модус вивенди по којем би требало да буде смањено насиље у Сирији, питање хемијског оружја, компетентност Хашког трибунала - о овим питањима је наша ауторка Јована Вукотић разговарала са Ноамом Чомским, чувеним америчким филозофом, лингвистом и дисидентом.....

Русија-САД

Моје прво питање је у вези са Законом Магнитски, који је амерички Конгрес усвојио прошлог четвртка и могућим затезањем односа у вези са тим. Шта Ви мислите о томе? Хоће ли бити неких значајних последица након усвајања овог Закона?

- Мислим да би правилан одговор Русије требало бити усвајање одговарајућег закона према којем би руско Министарство иностраних послова требало да објави списак оних људи који угрожавају људска права и замрзне њихову имовину. Могли би почети са председником Обамом, који изразито много крши људска права. Он води ужасну глобалну кампању убијања. Мислим да када би Русија чинила тако нешто, људи би већ причали о нуклеарном рату. На пример, САД подржавају, а заправо учествују у чину угрожавања и нарушавања људских права, у појасу Газе пре неколико недеља, а и иначе по читавом свету. САД испоручују огромне количине оружја Саудијској Арабији, која опет, веома крши људска права.

Да ли генерално мислите да ће усвајање овог закона у пракси заиста допринети затезању односа од сада између Русије и САД? Или ће то бити само мртво слово на папиру?

- Па, зависи од тога како ће читавом ствари бити руковођено. Ако се буде посматрао као симболични гест без последица, онда ће то бити само формалност. Са друге стране, ако буде утицаја на државну политику, онда би могло бити и више од формалности. Наравно да читава ствар није схваћена у америчкој јавности, јер медији не говоре о томе. Када би Американци знали и били свесни колико САД крше људска права, не би било сагласности за усвајање овог закона. Чак и ако бих у неком интервјуу, за на пример Њујорк Тајмс, поменуо председника Обаму као човеkа који много крши људска права, читаоци не би ни знали о чему говорим.

Можете ли нам рећи шта Ви мислите о поновном избору Обаме? Шта то значи за Русију, посебно у вези са системом противракетне одбране (даље ПРО) који американци имају намеру да поставе у Европи?

- Прво, требало би имати на уму да аналитичари, стратези и политичари посматрају ПРО као „оружје првог удара“ (first strike weapon). Чак и ако би ПРО профункционисла, ипак њен је учинак под питањем, она ипак не може да одрази први удар. Највероватније ће се она користити за спречавање одмазде, чиме се оправдава постављање ПРО у близини руских граница, као средство првог удара. Русији је то јасно, а американци знају, да је Русији то јасно.

И наравно, планови да се управо такво оружје распореди близу граница са Русијом, су провокација. Ако би Русија, на пример поставила своје ПРО системе у Канади, на границу са САД, онда би САД Русији објавиле рат. Не би се нимало толерисало. Обама јесте унео неке мале корекције у планове размештања ПРО који су направљени још за време Буша. Али, чињеница стоји, да размештање ПРО тако близу граница Русије, руски аналитичари сматрају веома опасним. Тако би размишљали у и САД. Сетимо се да је Обама, не знајући да су микрофони остали укључени након једног састанка, шапатом обећао већу флексибилност у овим питањима. У САД му стално то приговарају. Мада, ја сумњам да ће то обећање бити испуњено.

Како видите даљи развој односа Русије и САД?

- Русија има много унутрашњих проблема и нејасно је како ће са њима изаћи на крај. Конфликтни односи између Русије и САД нису толико критични колико односи између САД и Кине. Између САД и Кине постоје врло блиске трговинске везе. Кина је велики кредитор- поверилац САД, други после Јапана. САД и Европа су највећи конзументи кинеске робе. Са Русијом не постоје такве везе, постоје само оне поводом трговине енергентима. То је различита врста односа.

Сирија, НАТО и Турска

Моје следеће питање је у вези са ситуацијом у Сирији. НАТО је донео одлуку о размештању ракетног система Patriotна територији Турске, на самој граници са Сиријом. Шта ће бити даље?

- Не знам и мислим да нико не зна шта ће бити даље. Сирија је на путу ка самоубиству и нико не зна решење. Сваким даном, ситуација је све лошија. Недавно је дошло до сукоба Курда са побуњеницима. То додатно отежава ситуацију и вероватно утиче на ситуацију унутар Турске. Сама Турска је веома узнемирена због формирања курдске аутономије на територији Сирије и због тога како она може утицати на ситуацију са Курдима унутар саме Турске.

Као да нема неког изводљивог решења за Сирију и ситуација је кошмарна. Постоје разни предлози како да се реши конфликт. У Даблину је завршен састанак, још један покушај проналаска решења. Наиме, Лахдар Брахими (специјални полсаник УН и Арапске лиге, прим.аут.) се сусрео са представницима Русије и САД, како би размотрили могуће излазе из кризе. АЛи, веома је тешко наћи правилно решење, без да се држава сравни са земљом.

Шта год да буде, какво год да буде решење кризе, Асада чека смрт. Ако се он сагласи и добровољно оде, њега ће највероватније убити Алавити односно шиити, јер их је оставио на немилост судбине. Ако се не сагласи, пре или касније ће га овако или онако уништити. Постојали су разни предлози за решавање конфликта, недавно, на пример, велики стручњак за ова питања Николас Ној (Nicolas Noe, амерички политиколог, експерт за блискоисточна питања, прим.аут.) предложио је да се Сирија подели: територија поред Дамаска би остала под руководством Асада, а други део територије би био предат побуњеницима. Заједно би они могли да нађу „модус- вивенди“, да зауставе крвопролиће и да седну за преговарачки сто. Али, то је веома дуг процес. До сада нисам чуо неко разумније решење.

Други је проблем- нарастајућа опасност од употребе хемијског оружја. Сирија је већ, по речима САД, прешла „црвену линију“. Сада су САД тај проблем ставиле по страни, али он ће поново постати предмет разговора. Јер због хемијског оружја не можете просто бомбардовати Сирију.

Србија и Хашки трибунал

Рођена сам у Србији, све ово Вас питам јер ситуација у Сирији веома подсећа на оно што се догодило у бившој Југославији. На почетку су били грађански немири који су прерасли у рат. А потом и бомбардовање Србије .... Као што рекох цео сценарио веома личи ...

- Могли бисмо сад јако дуго да говоримо о ситуацији на Косову, али чини ми се да је то другачија ситуација. Мислим да је потпуно погрешно протумачено и приказано на Западу.

Шта мислите о раду Хашког трибунала? Пре пар недеља два хрватска генерала који су били оптужени за ратне злочине током 90-тих су на крају били ослобођени свих оптужби и пуштени на слободу. А свега неколко дана након тога је свих оптужби ослобођен Рамуш Харадинај, бивши лидер ОВК. Како Ви ово коментаришете?

- Веома је тешко узети за озбиљно рад Хашког трибунала. Ако се вратимо ситуацији на Косову- када су се суду обратили са захтевом да се размотре дејства НАТО-а на Косову, било је речено да то питање не потпада под јурисдикцију суда. Још од почетка рада Трибунала није требало узимати за озбиљно. И све одлуке и пресуде су биле врло предвидиве. Било је покушаја да се започну истраге језивих злочина које су починили неки припадници ОВК, убијање цивила ради узимања органа, али до тога није дошло, просто су затворили те случајеве.

Проблем јесте у томе што због оваквих пресуда и таквог свог деловања Хашки трибунал не може да се прихвата као компетентна институција за оно за шта је основан, али ипак пред њом су многи србски генерали осуђени на доживотну робију...

Знате, одговор би требало тражити у историји. Имам у виду то, да би требало видети како су функционисали претходни Трибунали. Најцењенији у овом смислу је Нирнбершки процес, који је данас главни пример савременог судског система. И ако погледате, већ тај је систем и процес био несавршен. Сви учесници процеса су то врло добро знали. Основни принцип рада свих каснијих Трибунала је био разрађен на основама Нирнбершког. А принцип је једноставан- ако сте ви учинили преступ који ми нисмо, онда сте ви криви.

Тако, на пример, масовно бомбардовање цивила није било класификовано као преступ на Нирнбершком процесу, јер су сами савезници извели више бомбардовања насеља него Немци.

Као сведока који би говорио у његову одбрану, оптужени нацистички адмирал подморничке флоте Дониц је позвао америчког адмирала Нимица и неколико британских и америчких војника који су чинили иста дела односно преступе за које је Дониц био оптужен. Суд је примио к знању исказе америчких и британских генерала и самог Доница ослободио по тим тачкама оптужнице. Наравоученије овог примера је да је суд примарно био пристрасан. Али ипак, сматрам да је тај процес био најозбиљнији током читаве постојања оваквих трибунала....

Јована Вукотић,