ПАВЛЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ - TWITTER РЕВОЛУЦИЈА У СРБИЈИ

 
1. Како друштвене мреже мењању наш поглед на свет?

Друштвене мреже не само да мењају поглед на свет, већ га у све већој мери и – креирају. Комуникација као вредност и предност сама по себи је одавно превазиђено достигнуће социјалних мрежа. Сада се на њима „дешавају животи“ многих профила који одавно нису само виртуелни. У смислу грађанског активизма, партиципације, доступности информација друштвене мреже представљају сервис који се све више користи. Удружења и различите организације, неформални покрети, радници и акционари све чешће своје активности, видљивост и оглавашавање почињу на социјалним мрежама. То више није само ширење кампање и пренос информација, већ удруживање преко социјалних мера, деловање на доносиоце одлука и заступање својих права.
Друштвене мреже су постале део нашег света и зато у значајном погледу утичу на поглед на свет: из свих могућих перспектива, и то најбрже могуће. Више се не поставља питање да ли се социјалне мреже користе, већ како (привремено) бити оффлине.

2. У Србији је Блог као форма све популарнији – да ли код нас Блог може имати популарност као класични медији?

И у овом случају постоји у Србији чувено „да, али...“ ...докле год је мали број грађана, а нарочито младих који читају и уопште користе интернет за информисање и/или едукацију, блог као форма ће тешко добити већу популарност. Блогови су већ популарни и читани међу одређеним групама и ту је већ популарност близу максимума. За шире „народне масе“, потребна је прво (р)еволуција у коришћењу интернета и заокрет – од приоритетног коришћења за забаву ка коришћењу за едукацију и информисање. Посебно је питање колико уопште класични медији (изузимајући ТВ) имају читаност, а колико „гледаност“ (само прегледавање слика и најкраћеих информација).

Тренд праћења интернет медија се свакако наставља и у константном је порасту. Грађани схватају да интернет медији не преносе исте информације као штампани или ТВ, да су много бржи и све аналитичнији, прецизнији...и увек им се може вратити поново.

3. Тwиттер – феномен у Србији?

Шири се и има све већи број корисника, још је у фази огромног броја налога од којих је само пар десетина хиљада у редовној употреби. По утицају, рекао бих да је превазишао било које друге социјалне мреже. Нема бржег сервиса за размену информација сваке врсте. Онима који су на тwиттер-у је већи проблем (укључујући и мене) како за тренутак бити оффлине.

Из перспективе рада у организацији цивилног друштва, јако је занимљива брзина и ефикасност комуникације са политичарима, функционерима и другим носиоцима власти. Преко тwиттер-а је могуће договорити и разменити мишљења за оно што би некада трајало данима или се не би ни десило. Ова мрежа је постала велико „оружје“ транспарентности и „притиска“ да када се неко обрати, наравно да се очекује одговор.

4. Колико је Србија заиста далеко од ЕУ?

Формално све ближе, суштински и вредносно све даље. Уколико наставимо са оваквом врстом „напретка“ очекује нас судбина земаља у којима је формално све у реду а у стварности ништа не функционише. Без изградње институција, континуитета њиховог деловања и спровођења закона, без департизације система (п)остаћемо део прошлости. ЕУ се још посматра као „врећа пара“, а не скуп вредности и система. Докле год је тако, бићемо све даље као држава, али не и као појединци.

Питање институција, владавине закона и борбе против корупције, злоупотребе јавних ресурса и интереса су исувисе дуго биле на последњем месту приоритета свих претходних влада, али и осталих друствених актера. Сада је све очигледније да немамо ни државу нити било шта што подсећа на државни систем – грађани не могу остваривати своја права или их остварују делимично и уз надљудске напоре. Влада закон јачег и силе, а прописи се користе као „сервис“ за одбрану јачих и корумпираних, односно за „правдање“ зашто је нешто морало да се уради баш тако. Све је више случајева где је „све било по закону“, а јасно је да су јавни интереси и интереси грађана оштећени. Институције немају средстава и могућности да спроводе своја овлашћења, међусобно су неповезане и ограничене нејасним законским и подзаконским формулацијама.

Докле год ови и слични проблеми буду постојали у мери да погађају огроман број грађана и институција, ЕУ ће остати јако далеко. Процес приступања ће остати форма без суштине, која ће зависити од политичких нагодби.



5. Ваши будући планови?

Наставак рада на неколико приоритетних тема: развој и реализација локалних планова за борбу против корупције на локалном нивоу, успостављање локалних антикорупцијских тела и уопште антикорупцијско умрежавање кроз Србију. Унапређење процедура и учешћа грађана у доношењу одлука, јачање превентивних активности које могу да омогуће да до корупције и злоупотребе уопште не дође. За сада се све то дешава у 9 градова, а од наредне године у 13...мрежа се шири а са њом и планови.

Наставак рада на потенцијању „антикорупције“ као појма – грађанског активизма на пољу борбе против корупције, подршке свима који корупцију пријављују и кроз институције се боре за своја права.

Повезујемо грађане, неформална удружења и организације у антикорупцијску мрежу и подстичемо их да користе законима и плановима гарантована права. „Умешати се је једини начин да се остане реалистичан“, говорио је немачки нобеловац Хајнрих Бел. То и планирам.

На крају, нова година и Беч звуче довољно добро за почетак 2013.године