МАЉЕВИЧ ANTE PORTAS (III)

Сваку његову изложбу прате скандали које сам изазива

 Стога  нимало не изнеађујуе  што сваку његову изложбу прате скандали, пошто их сам аутор изазива. Син, такође по скандалима позантог активисте Авдеја –Тер Огањана,  по свој прилици своју ауторску каријеру не намерава у догледно време да „рестартује“.  А и зашто би то чинио?Награда Henkel Art Award коју је прошле године освојио на међународном конкурсу, одједном је Давида из категорије „ младх сликара „силовито лансирала у царство мајстора. Корак на том путу  је и садашња изложба у ММАМ  која се одржава под називом „Брзина светлости „. Иако је  још далека од ретроспективе, ипак  се не би могла назвати текућом епизодом. На њој је изложено неколико типолошких пројеката  од којих сваки понаособ   представља по једну грану персоналног стваралашта. Као ни у „Електробутику „ Давид –Тер Огањан се не  клони интерактивности.

Раној апстракцији покушава да удахне нови живот

Руска авангарда заједно са Кандинским и Маљевичем представља раритете, нешто што је стекло углед и што се респектује. Али не и за Тер-Огањана:он у потпуности користи провокативнсот ране апстракције  покушавајући да јој удахне нови живот. Таква је на пример серија уља  која директно „одсијавају „ к „Црном квадрату“. Стиче се  утосак као да су „Црни квдарат“ огулили по крајевима:понегде су крајеви остали, а на неким местима  се разлили  у  бесмислене  мрље. Показало се да је то  слиакарев протест  против колонијализма.

Пројекат „Црна геометрија „ сликарев протест против колонијализма

Пројекат „Црна геометрија „ није ништа друго него „заклана „ карта Африке, чије су државе  исцртане по меридијанима и паралелама. Тако  је испало да су „крње квадрате “створили бели остављени на Црном континенту.

Отворено подсмевање „високој“ елитистичкој култури

Иза сваког геста Тер –Огањана кроји се   тајни или  јавни протест.  Он се  отоврено подсмева елитистичкој, „високој „ култури. Његово трагање за светлосном апстракцијом  чиме би се  могли  украшавати модерни инетериејри уствари су само фотографије на колор хартији. Пустош се распростире  до музејских предела. И обратно:“руком чворновати цртежи“ показују се на минијатурним  екранима мобилних телефона. Све „вредности „ су помешане:на пиједесталу се уздиже фикција, а реално сликарство се преображава у  рампу за девајс.

Гледалац –заточеник арт-промета који се и сам претвара у производ

По мишљењу Тер –Огањана, гледалац је такође заточеник бесконачне арт-промета  , разгледања робе,куповине-продаје. На крају крајева  и гледлац  се  сам претвара у производ:сви који улазе у салу да разгедају изложбу   доспевају испод светлосних снопова рефлектора који пројектују сенке посетилаца  на зидовима. Не би се баш могло рећи да је то нешто посебно инвентивно:тек једна атракција која може задовољити знатижељу поједног посетиоца. Међутим,сликар и из тога може да исцеди сокове скандала.  Показан  је још један интерактивни изум-комјутерска игра Zlotniklov Unreal,пародија на сигнални систем познатог апстракционисте Јурија Злотњиукова.  

„Пропганда сексуалазима „није прошла

Првобитно светлосна инсталација  се називала„Пропаганда хомосекусализма „: сенке посетилаца се овде сливају заједно са раније фиксираним силуетама геј-покрета. Руковдство ММАМ  је међутим одлучило да не акцентује пажњу на мањину и уклонило је непријатан назив,што је наишло на оправдан гнев аутора, па је интернет препун негодовања и протеста Тер –Огањана због таквог  поступка управе галерије.

Жонглирање познатим знацима руске авангарде

Како год да се третирао случај мањине ,очивидно је да се Тер-Огањан равна према европској већини. Он жонглира  познатим знацима руске авангарде  тако што се одлично котира на смотрама и сајмовима –ако пожелиш, ту  су и квадрати,и обојене мрље, и патос плакатних парола. И све се то нуди  гарнирано  са протестима.

Авангарда као унутрашњи израз противљења соцреализму

Треба подсетити да авнагарда није једном настојала да се поново роди  на трагу  револуционарног   усмерељња. За  сликаре неконформисте 1960-1970.  г.   авангарда је била форма унутрашњег узраза противљења социјалиситичком реализму. Кад су се већ карјем ХХ века „Маљевич и комп. “ коначно уздигли на Олимп  високе културе  и претворили се у баснослвно плативу  робу на тржишту  постали су потребни Тер-Огањину како би из њих извукао неки елеменат за своју борбу. Овде сад спада и разарање слике као буржоаског продукта,  па место ње могу да послуже екрани и зидови и одстрањивање гледаоца као потрошача.

Једино што Тер –Огањину није било ни на крај памети да уништи  је –статус сликара. Јер неко ипак мора да прими награде и хонораре.

Изложба  је отоврена до 7.  октобра.