МОЈКОВАЧКА БИТКА И БОРБE ОКО БЕРАНА ЈАНУАРА 1916. ГОДИНЕ Размишљања о мојковачкој бици, која својим значајем стоји на средокраћи судбоносног рата, као и уопште о Првом светском рату на простору данашње Црне Горе, а на основу неких расправа и тензи

Аустроугарска монархија своје империјалистичке апетите образложила је и објавила рат Србији. Црна Гора није чекала, нити и једног момента двоумљење или колебљивост, већ, иако крајње материјално исцрпљена и војнички десеткована претходним ратовима, стала на браник части држећи фронт дуг пет стотина киломентара, а, доцније, пред Мојковцем, обезбиједила одступницу Србијанској војсци.

Иако бој на Мојковцу на Бадњи дан и Божић 1916. с обзиром на вријеме, мјесто и прилике под којима се одиграо, представља круну дотадашњих борби, ипак он је само једна фаза у операцијама од 22. октобра 1915. до 21. јануара 1916. године, од Дрине и Јавора до старих граница Црне Горе. Србија је од стране аустро-угарске и њемачке нападнута 5. октобра 1915. а 14. октобра 1915. и Бугарска је напала Србију на цијелом граничном фронту од Ђевђелије до Дунава.

Још док је трајала борба Санџачко-црногорске војске против десетоструко јаче аустро-угарске војске која је настојала да пресијече одступницу србијанским јединицама, да их натјера на капитулацију, или да их на том простору Црне Горе потпуно уништи, захваљујући великој пожртвованости санџачко-црногорске војске, којом је командовао сердар Јанко Вукотић, то се није десило. Крајем 1915. Врховни командант србијанске војске краљ Петар Карађорђевић одликовао га је истовремено са три највећа одликовања у србској војсци – ’’Карађорђева звезда са мачевима’’, ’’Бели орао са мачевима’’, и ’’Обилићева медаља’’. То је истовремено признато свим борцима на тзв. санџачком фронту. Предајући му ово одликовање, лично краљ му се обратио: ’’Војводо! Ви сте се више него одложили Српству! Зато ми је драго, што ми се пружила прилика да Вам из руку предам ово моје мало признање’’. А команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је послао телеграм следеће садржине: ’’Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и србијанске војске, који дејствују и пролазе преко ваше територије. Истрај јуначки сој Васојевачки! Велика србска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!’’

У јануару 1916. бадњаци су били крвави. Бранила се земља, огњиште, бранила се одступница браћи из Србије који су под притиском непријатеља повлачила преко Метохије, Васојевића, Албаније.....Црногорци, Брђаи, Херцеговци, Старосрбијанци су по ко зна који пут морали полагати тешки испит на бранику отаџбине и поново доказати да овај народ спартанске нарави највише цијени слободу.

Тог Бадњег дана војска се налазила на Мојковцу, чекајући прилику да непријатељу зада смртоносни ударац. Прекаљени ратници још од Гласинца и Дрине, премрзли и гладни, лијечили су ране. Чистили дотрајало оружје да још једном запуца. Непријатељ није смио Мојковац прећи. Само преко њих мртвих. Снијег је био до појаса. Временски услови били су тешки. Снажно комбиноване њемачко-аустроугарске-бугарске армије већ су биле заузеле Србију. Тих дана, једина на Балкану, готово заробљена црногорско.санџачка војска водила је борбу против незадрживе и силне армаде. Као што би Његош рекао у неугасивим стиховима: 

Мирбожање а одмах затим одлучни и љути бој.

На Божић се наставила крвава борба. Поступајући по заповијестима команданата у првим знацима раздана, против напад је отпочео Ускочки батаљом крећући се десном обалом Лепешнице ка Бојној Њиви и Улошевини. Колашинска бригада је отпочела борбу у 7 часова ујутро. Непријатељ није успио да овлада Развршјем. Бригада је претходног и овог дана имала 93 погинула и 175 рањених. Дробњачки батаљон је извршио јуриш на Бојну Њиву  и до ноћи била је у његовим рукама. О овом боју делегат код врховне команде ђенерал Јанковић послао је са пов.бр. 2323 од јануара Србској војсци-врховној Команди сљедећи извјештај:

 

 

На правцу Рожаје-Беране и Суви ДО-Беране непријатељ је енергично нападао цео дан и бројно надмоћан успео да заузме положај Турјака. Црногорске трупе повукле су се на положај на левој обали ријеке Лешнице. На правцу Пећ-Ругово непријатељ је енергично нападао на положаје код Кућишта, али су сви његови напади одбијени’’.

9. јануара непријатељ је нападаоа на васојевички одред, код Берана и ево како у својим ратним забељешкама каже ђенерал сердар Јанко Вукотић у овом нападу ’’27 (стари календар) отпутовао сам за Беране,  где је већ има борби на живот и смрт. На боиште сам стигао око 10 сати. У то време вођаху се борбе по улицама Берана. Иако је непријатељ надмоћнији није успео да васојевићки одред сместа потисне, а фронт овог одреда простирао се од ријеке Лима на Ђурђевим ступовима и даље везу одржавао са извиђачким четама, које су одржавале везе између овог и мојковачког фронта.

Храбри васојевички одред овог дана, као и претходних (25 и 26 по старом календару) издржавао је и извојевао као и увијек до тада славну побједу над многобројним непријатељем. У овим борбама Васојевићи су имали већи број мртвих и рањених’’.

Узимајући у обзир ангажованост снага, простор, циљ, као и друге појмове бој на Мојковцу и борбе код Берана и у кањону Таре у јануар 1916. године чине завршни дио Мојковачке операције у којој је црногорски војник био спреман да ратује до коначне побједе. Борбена дејства 1915/1916. могу се назвати једним именом мојковачка битка.

За постигнуте ратне успјехе у жестоким борбама код Мојковца и Берана посебно су истакнуте и похваљене следеће бригаде: ’’Колашинска, Горњовасојевићка и Доњовасојевићка’’ а у најзначајније борбе црногорске војске у Првом светском рату спадају бој код Мојковца и борбе код Берана, Пренћана и Левер – Таре. Све до 18. јануара 1916. црногорско-санџачка војска држала је одбранбени фронт: на лијевој обали Лима, између Берана и Андријевице, код Мојковца и на лијевој обали Таре, када је почела повлачење према Подгорици, по наређењу црногорске Врховне команде 22. јануара 1916. Влада Црне Горе потписала је капитулацију, а краљ Никола је напустио земљу. Црногорска влада капитулирала је десет дана послије мојковачке битке тачније 22. јануара. Храбри ратници са тугом у срцу и сузама у очима, посматрали су како непријатељ без борбе улази у њихова села и градове. Иако су морали предати оружје и признати капитулацију, иапак знатан број ратника није положио оружје већ се одметнуо у комите задајући шваби снажне ударце.

- Пламен Мојковачке битке траје и трајаће. Док је вијека и свијета, као понос сваког Црногорца. Као мач што бљешти између два времена, битке и сатирања, успона и полета. Као опомена да ту букти срце црногорско.

У част и славу мојковачких ратника зхвални потомци подгли су споменик у Мојковцу свим учесницима битке а подигнута је и спомен биста сердару Јанку Вукотићу.

На Божић 2008. године освештан је у Мојковцу и Храм Христовог рождества који уједно и посвећен мојковачким ратницима.Храм је изграђен и сада у Мојковцу подсјећа на мојковачке мученике и јунаке који су се борили за крст часни и слободу златну. Без обзира на разноразна тумачења, разних квази историчара и политичара мојковачка битка је свијетла страница у историји србског народа када су браћа Црногорци и Брђани дочекали Аустроугарску силу не да би спасили себе него своју браћу Србијанце. Како рече пјесник ’’ Не бране се да се њиме спасе већ да силу дочекају на се...’’.