РОВЦА МАЛО СЕЛО КОД БЕРАНА

О Ровцима није написана посебна студија али су овом селу између осталих писали Богдан Лалевић и Иван Протић, који у књизи ,,Васојевићи у црногорској граници и Васојевићи у турској граници”о овом селу пишу: “Ово се село налази између она два планинска ланца што пролазе од Кукаљског врха, па се завршују један изнад Навотине, а други изнад Ржанице. Село је на неравном земљишту а дугачко је и широко по 20 минута. Натапа се Ровач-ким Потоком. Сељаци су скоро сви на откупљеној земљи. Планина им је из-над села, Барице. Ово је село новијег постанка јер је постало прије сто и више година, а прије тога је било, кажу, имање села Ржанице. У селу има 40. кућа, скоро све Дробњака. Од Васојевића су само Киковићи. Код Јанкове гла-ве, на мјесту званом Сјекира, била 1875. године битка између Турака и Васојевића. Гробље је једно.”   

 

 

 

Радослав Јагош Вешовић у књизи “Племе Васојевићи” о овом селу пише: “О селу нема ранијих спомена и предање не говори да је кад било овдје каквог насеља. За садашње становништво зна се да је новијег поријекл – пре-сељени Шекуларци (Дробњаци) и Васојевићи. Назив Ровца дат је, вјероватно, према земљишним особинама овога села. И мјештани објашњавају име по томе што је раније ту и по сусједним странама било пасиште, на којему су ржаничке овце лако ровиле траву под снијегом. Отуда од ровења – Ровца. Знатнијих земљишнијих имена у селу нема. Носе посебне називе дјелови села : Луке, горњи крај, и Вајмеши, доњи крај (по садашњим братствима овдје, ко-ја се у ширем зову Вајмеши). Други су топографски називи у овом сеоском ре-јону: Ровачка Брда и Јанкова Глава. Ту је мјесто Сјекира. Затим на југозапа-ду су Пештер, шумовите стране и косе према ШПекулару, Црни Врх, коса у правцу од Пештери к  Сјекирици, Борја и друга брда. Према Ржаници су шумовите стране под именом Буче и према Навотини – Папраднице.”  

О овом селу најопширније и најдетаљније бавио се у књизи “Шекулар и Шекуларци од помена до 1941.” академик др Миомир Дашић, који пише:”У шекуларске границе спада и село Ровца, јер његово становништво, углавном, припада шекуларском племену. Због тога мање-више сви аутори који су се у писању дотицали Шекулара и Ровца су убрајали у шекуларска насеља. Тако Милош Велимировић поред Роваца у шекуларска насеља чак убраја и Калуд-ру. Али ми за Калудру не видимо разлога да се убраја у шекуларска насеља, иако је разгранато братство Бабићи у овом селу поријеклом из Шекулара, од Ћет-ковића. Р. Кастратовић такође убраја Ровца у шекуларска насеља. Аутор ове монографије је изричит да је село Ровца „племенски припадало Шекулару". Р. Вешовић каже да је становништво Роваца „новијег поријекла" и да је пресеље-но из Шекулара. Б. Лалевић - И. Протић такође Ровца убрајају у шекуларска насеља, констатујући да већину његових становника чине Дробњаци. Заним-љиво је да Г. Бракочевић у својој књижици о Шекулару, у приложеној мапи, није у границама Шекулара означио Ровца, мада пише да су им шуме и плани-не заједничке. То што неки аутори не убрајају Ровца у шекуларска насеља, до-шло је отуда што је ово село послије разграничења Црне Горе и Турске на осно-ву одлука Берлинског конгреса (1878) остало у турској граници. Послије ослобо-ђења Беранског краја испод Турског царства (1912), Ровца су остала админи-стративно везана за берански срез, а Шекулар је остао у андријевичком срезу. С обзиром на то да, углавном, три четвртине становништва села Роваца је шекуларског поријекла, и М. Барјактаровић се приклонио оним ауторима који га сматрају да припада Шекулару. Нема сумње да својински односи - заједничке планине, шуме и други облици племенске својине (комунице, воде и др.) били ос-нова за повезивање Шекулараца и Ровчана у организацију племена. Таквих поја-ва је било и има их и на другим просторима. На сличан начин, на основу зајед-ничке земље („комуна") груписана су братства, на примјер и у Љешанској на-хији, у племе. Ровца се први пут помињу под именом Боровци у турском попису Дефтеру за Скадарски санџак, из 1484/85. године. Боровца је уписано опширан дефтер тек формираног Скадарског санџака као село у нахији (жупи) Будим-ља. По реду уписаних села оно долази иза села Шекулар и Папрен(т)иште (данашње Навотина и Марсенића Ријеке са селима Папрентинице) у истој нахији. Под истим именом Боровца се јавља у дефтеру Скадарског санџака из 1582/83. године. Послије тога, све, 19. вијека, ово село не спомињу писани изво-ри. Под именом Ровца, споменуо га је Милан Ђ. Милићевић у свом чланку о Ва-сојевићима 1867. године. Међутим, у појединим документима име села Роваца сретамо и нешто раније. 

Зашто се село у почетку звало Боровци или Боровца чини се да објашње-ње налазимо у три локалитета - топонима у атару данашњих Роваца: Борова глава (брдо обрасло боровином између Роваца и Калудре), Равно борје (већа по-врш између Роваца и Ћетковића) и Борје (страна, узбрдица изнад села према ровачким Брдима). Ови топоними јасно говоре да су називе добили по боровој шуми, које и данас има на тим теренима, а које је у средњем вијеку, када се она није безгранично сјекла, крчила - као што је то чињено касније, нарочито у 18. и 19. вијеку за изградњу кућа, стаја, добијање луча за потпалу ватре и о освјетљавању просторија, као и њива и ливада - било много више. И Ровца су у средњем вијеку при-падала Черним Горама, планинско-брдском крају између жупе Будимље и Плав. Будући да је борова шума искрчена из ужег атара села онда је од ранијег имена остало само његов дио - Ровца (Ровци). Али то је само једна од претпоставки имена Ровца.

Не постоје, међутим, никакви други писани подаци о постанку имена Роваца осим два спомена у турским докуменатима и тумачењима народне традиције, предања. Наиме, народно предање, које је забиљежио Р. Вешовић прије седам деценија (Племе Васојевићи), казује да је ту раније било „по сусјед-ним странама" пасиште, „на којему су ржаничке овце лако ровиле траву под снијегом". Отуда је од ровења (глагола ровити) и настало име Роваца. Сма-трамо да ово предање не рјешава питање етиологије имена Ровца, иако може изгледати логичним. Постоји и друга слична легенда. И по њој село је добило име, јер су ту у снијегу „ровиле мазге Јанка Хуњадија", који је послије пораза на Косову (1448) бјежао пред Турцима уз Ругову и преко Шекулара наводно ка Лијевој Ријеци и Зети. Предање говори и о томе да је Јанкова пратња тада закопала „благо" у мјесту званом Шејковац, у Брдима изнад Роваца. 

Име Ровца етимолошки подсјећа на истоимено име племена и области Ровца (у сливу ријеке Морача). И ова шекуларска (беранска) Ровца су" стр-мовит предио - има урвина, јаруга и ровина. У лексици племена Ровчана (мо-рачких) има више топонима влашко-романског поријекла. У Влашкој – Руму-нији постоји слично име пољу и селу - Ровине (мјесто погибије Марка Кра-љевића 1395. године). Дакле, име Ровца могло је бити изведено и од романско-влашке основе (лат. Ruina, тал. rоvinе = значења; развалине, урвина, разваљена земља). У атару села Роваца, на лијевој страни Потока, постоји и мјесто Ур-вине. Стога се може тврдити да то чини и етимолошку основу имена Рова-ца. Дакле, име Ровца могло је настати и прије него је ријеч „Бор" изостављена из првобитног наз Бор(овца). 

Све до седамдесетих година 20. вијека, док нијесу откривени катастарски пописи - дефтери Скадарског санџака из 1484/85. године и 1582/83. године - у ис-торијској и етнолошкој науци се сматрало да је село Ровца новијег датума на-станка. Тако Лалевић и Протић почетком 20-тог вијека саопшта: да је село „постало пре сто и нешто више година а пре тога је било, кажу имање села Ржанице". И Р. Вешовић, на основу предања које је чуо, каже да о овом селу „не-ма ранијих спомена и предање не говори да је кад било овдје каквог насеља". Ме-ђутим, поменути извори турске провинијенције јасно говоре да је ово село посто-јало у 15. вијеку, да је настало прије него је уписано у дефтер Скадарског санџа-ка 1484/85. године, када је имало 11 кућа, од тога 3 самачке (бећарске). Домаћи-ни кућа су уписани овим редом Новак, син Друга (или Драга); Радосав, његов брат; Радешин, његов брат Мелко, син Радича (Радичев); Божидар, син Радка (Радков); Радосав син Стојана (Стојанов), Раденко, његов брат; Вукота, син Стојка (Стојков), Радешин, син Радена (Раденов); Добрашин, сиромах, и Радич, син Радоње.

Први уписани Новак, син Друга (пописивач је можда погрешно уписао име Драга - М. Д.), вјероватно је био старјешина села. Јер, турске админи-стративне власти су налагале да се у сваком селу прво упише старјешина, па редом остали носиоци домаћинства. Боровци(ца) је било једно од најмањих се-ла у жупи Будимља, односно - нахији Будимља. С овог села су онда била мања у овој нахији: Гошин са 4 куће (име овог села се није сачувало, те га није могуће убифицирати); Дин (Дијн) са 8 кућа и са по једном бећарском и удовичком (мо-гло би бити Диње на Полици); Чрглавина (Чеоча Глава, заселак Трешњева или Трепче) са 7 кућа и по једном бећарском и удовичком. Онда је у сусједној Калудри уписано 17 домаћинских, 4 бећарске и 2 удовичке куће.

 

Било је задужено сљедећим обавезама, давањима према држави, одно-сно султану: са 275 акчи испенџе, 5 товара пшенице, односно 150 акчи, 2 това-ра ражи - 40 акчи, траве и овса 16 товара - 160 акчи; 2 товара троса - 40 ак-чи, 10 акчи на баште, 9 акчи на кошнице, 4 акчи на прасад, ресум на сијено - 40 акчи и 16 акчи дрварине... Укупна давања 8 домаћинских кућа и 3 самачке годишње износила су у новцу 744 акче. Свака кућа села Боровца, укључујући и самачке (бећарске), као и у свим другим селима Будимљанске и других нахија Скадарског санџака, плаћала је годишње по 28 акчи на име испенџе (удовичке су плаћале 6 акчи испенџе). Овај царски порез није био велики, али се од друге поло-вине 16. вијека и он, као и друга давања, нагло увећавао. Становништво Ска-дарског санџака највећим дијелом је имало филурџијски статус. Статус фи-лурџија имали су и становници Роваца и Шекулара.Подаци пописа села Боров-ци(ца) из 1485. године драгоцјени су и за сагледавање економске моћи његових домаћина, као и структуре производње, односно гајења појединих култура. Из исказаних натуралних обавеза и у овом селу, иако планинском, осим сточарст-ва, била је за оно вријеме релативно добро развијена земљорадња. Иначе, земљорадња је била преовлађујућа у селима дуж Лима и у доњим долинама ње-гових притока. Од житарица су гајене пшеница, раж, јечам, просо и овас. Село је било задужено са 5 товара пшенице (на 11 домаћинстава, 3 су била самачка) као и село Заберане (Беран-село), док је село Доња Заградина (За-грађе) имало обавезу да даје само товар више иако је у њему живјело 26 домаћинстава. У Боровцима (Ровцима) гајена је и раж, овас и просо; било је и башта (за поврће), а гајене су и пчеле. Сељаци су били задужени са давањем пореза као приход сан-џак-бегу од траварине, дрварине и ресума (доприноса на сијено). Турска држа-ва је посебно опорезивала домаћине који су гајили свиње, али, очигледно, њих није било више од два-три, о чему говори податак да је (бидат) порез на свиње износио свега 4 акче.

О сточарству у Боровцима (Ровцима) и његовој развијености посљед-њих деценија 15. вијека може се слутити само на основу задужења на име виси-не опорезоване траварине и сијена а донекле и овса. Ако се има у виду да је село бнло обавезно да на име траварине, сијена и овса санџак-бегу плаћа 200 акчи годишње, онда произилази да су његови становници гајили прилично сто-ке. На то да је ово село било по сточарству богатије од неких других у нахији Будимља упућују и подаци о цјелокупном пореском задужењу. У попису турска власт је исказивала само укупна задужења за свако село, па тако је урађено и за Боровца (Ровца), те остаје непознато да ли је евентуално прављена и коли-ка разлика у наплати давања по економској снази домаћинства. Самачка (бе-ћарска) домаћинства, као инокосна, сигурно су била мање задужена од оста-лих. Удовичка домаћинства су била ослобођена других пореза, изузев испенџе која је била минимална (6 акчи годишње).

Према подацима из опширног пописног дефтера Скадарског санџака 1582/83. године, нахија Будимља је имала 32 села. Уписано је и село Боровци (Ровца) с напоменом да је мезра, а тимар је Османа. Напомена да је село ме-зра, што значи селиште, наводи нас на помисао да је између овог и ранијег по-писа из 1484/85. године дошло до расељавања становништва Боровца (Рова-ца). Разлози тих демографских промјена у дефтеру из 1582/83. године се не наводе. Само је назначено да село Боровца припада тимару спахије Османа. Уписане су баштине и обавезе по њима - годишње од 600 акчи. Баштине су на-ведене овим редом: баштина Милка коју држи Радица из села Бање (имало је тада 32 домаћинства, у попису из 1484/85. године Бања није споменута) чију је убификацију тешко одредити, баштина Радосавова у руци Вука Радича (то значи да је овај Вук био раније становник из мезре Боровца (Роваца); По-пова баштина, у руци Петра Вукова, такође из поменуте мезре, коју држи по-менути; баштина Николе у руци Павла Радовановог, од мезре Драгосаве (село Полице), сада у посједу (у руци) Рустема и Алије.

У вези са подацима о баштинама у селу Боровцима из пописног дефте-ра из 1484/85. године, треба рећи да су била позната имена њихових ранијих држалаца-власника: Милка, Радосава, попа (не наводи се његово име) и Ни-коле, које су држали, свакако, привремено, људи из села Бање и Драгосаве (села Полице). Занимљиво је да се као држаоци баштина у Ровцима 1582/83. године јављају и два муслимана (Турчина-Рустем и Алија). Одакле су ова два муслимана остаје, међутим, непознато. Јер, подаци из дефтера Скадарског санџака из 1484/85. године јасно свједоче да је Горње Полимље било још увијек недирнуто исламизацијом. То потврђују и подаци из дефтера из 1582/83. године. У етничком погледу на цијелом овом простору, како свједоче имена пописаних домаћина, живио је искључиво србски елеменат, православне вје-ре. У социјалном погледу то је раја, која ужива влашки-сточарски статус и плаћа филурију, порез по кући, баштини, углавном, у константном годиш-њем износу. Тај годишњи порез, филурија, крајем 16. вијека износио је 100 акчи по кући, односно дупло више него сто година раније.

На баштинама пореско задужење у мезри Боровци износило је 60 акчи годишње.

Као један од ранијих баштиника у селу Боровца био је и поп, чије име није наведено у попису. Осим тога, из дефтера из 1582/83. године уочљиво је да је се-ло Боровца припадало тимару спахије Османа. У вези с овим тимарником пос-тавља се питање: није ли топоним Османове баре успомена на тог Османа? Наиме, средишњи дио Роваца, кога претежно чине ливаде, и данас се назива Османове баре (ливаде су у вријеме прољећних и љетних киша подбарне). Ако овај топоним, што није искључено, носи име по том тимарнику Осману из 1582/83. године, онда то би значило да су Ровца имала својих становника и то-ком два наредна вијека и да су они одржали успомену на тог Османа, назвавши комплекс ливада у селу по његовом имену. О Ровцима све до насељавања Шеку-лараца - Дашића и родова Ћетковића - крајем 18. и почетком 19. вијека немамо података.

Већ смо раније рекли да је у сусједном селу Боровца (Ровца) 1485. године пописано 11 домаћинстава (3 бећарска). Сва имена су, изузев једног (Божи-дар) словенске односно српске основе. И у сусједном селу Папран(т)иште које је имало 54 куће, имена домаћина су, утлавном, српске основе или из хришћанске традиције (7 имена, а име Дмитар се јавља пет случајева и то као очева). И у овом селу уписана су три Оливера, што говори да је ово име било доста често и у области Горњег Полимља. Вјерујемо да је давано по Оливеру, великашу из доба цара Душана. Иначе, села Папратниште заузимало је простор данашњих села Марсенића Ријеке и Навотине, а име му се сачувало у топониму Папрат-нице - данашње њиве и ливаде источно од села Навотине које су граниче са те-риторијом Шекулара. Село је било релативно густо насељено: 32 куће породич-них, самачких (бећарских) 12 и 3 удовичке. Папратнице, иначе су све до средине 19. вијека припадале Шекулару, а село на ушћу Шекуларске ријеке у Лим све до тада се називало Сеоштица (Шекуларска).

Према одлуци Берлинског конгреса, село Ровца је све до 1912. године  судбину са осталим селима у беранској кази. Додуше, сељаци су све до потписи-вања Цариградског протокола, крајем 1884. године између Црне Горе и Турске, о повлачењу политичке границе од Лима до Мокре и Чакора, гајили наду да ће и њихов атар припасти Црној Гори. Али, с потписивањем поменутог протокола о дефинитивном рјешењу границе на сектору Шекулара, наде Ровачана су биле покопане. Сељаци Роваца - 50 кућа са око 350 житеља - били су слободни баш-тиници, иако су формално правно имали и неких агаларских обавеза. Њихов положај је био повољнији и због тога што је становништво већином потицало од шекуларског племена које је имало историјски повлашћен статус још од по-четка турске владавине. Осим тога, знатан дио сеоскког атара - једна тре-ћина била је захваћена и шекуларском комуналном  линијом.''

 

Лист Слобода у двоброју 863-864 о Ровцима пише: “Прије око 250 го-дина у брдима, изнад питоме Ржаничке равнице, на надморској висини од 1100 метара, започет је нови живот, настала су нова огњишта. Ровца, село у планини, у прелијепом амбијенту, назив је добило, кажу стари, по Ровинама гдје су некада ровиле (пасле у снијегу) шекуларске овце. Свјештеници Протић и Лалевић у књизи “Васојевићи у турској граници“ пишу, да су садашња Ров-ца била ржаничка имања. Населили су их племена: Дробњаци (Томовићи, Ивовићи, Милуновићи, Девићи, Ђорђевићи, Недовићи и Радошевићи); Васоје-вићи (Киковићи и Вулевићи) и Шекуларци (Дашићи). Кроз ово село, удаљено 13 километара од Берана, протиче Ровачки поток, који се директно улива у Лим. Иако по броју становника мало, дало је четири доктора наука и више од десет високошколаца. 

Кривудавим, стрмим, до пола макадамским, а онда асфалтним путем, стигли смо у Ровца, гдје се врућина знатно мање осјећа. Поглед на беранску котлину као из снова, село као из бајке, гостољубивост људи, спремност да кажу све, и лијепо и ружно. Сада у Ровцима живи око 40 домаћинстава. Ве-ћина од њих саградило је куће доље у равници, на Лисијевом пољу, тако да је све мање младих у селу.”  

О Ровцима Радован Бакић у књизи “Горње Полимље” пише: “Село у ширем ободу Беранске котлине на истоку и у зони десног слива Лима повр-шине 8,43 км . Добило је име по ријечи ,,ровање", која је по предању дошла од ровања снијега од стране оваца при тражењу хране (Р. Ј. Вешовић, 1935.). Старијег је постанка, а турским пописом из 1485. године наведено је под име-ном Боровци са 11 кућа, од којих су 3 куће биле бећарске (М. Дашић, 1986.). Смјештено је углавном између Ровачке главе (1.181 м) и Шајкова крша (1014 м) на истоку, односно села Калудре; Ђевојачког крша на сјеверу; Пештери (1.230 м), Борја (1.216 м ) и Црног врха (1.465 м) на западу и Сјекире (1.456 м) и Јанкове главе ( 1.567 м ) на југу. Са Беранама је у правцу сјеверозапада повезано локалним путем дугим око 7 км. Главни дјелови села су на висинама 1000 до 1100 м.н.м. Има оштрију жупску климу. Главни водни токови у селу су Биједањ и Ровачки поток. Богато је изворима и бројним потоцима чије се воде користе за наводњавање и водоснабдијевање села.

Главни дјелови села су: Луке у доњем крају и Вајмеши у горњем крају се-ла. Припада разбијеном типу села, а настало је у крчевинама. Увијек је било познато по сточарству, земљорадњи и воћарству. У току друге половине XX вијека село је електрифицирано, у њему су грађене нове куће, ло-кални водоводи и реконструисани путеви. И поред тога, овај га период ка-рактерише по депопулацији и демографском старењу. Његов укупан број становника са 244 у 1948. смањен је на 110 у 1991. години (1953. год. 251; 1961. год. 246; 1971. год. 222; 1981. год. 194 ). Према попису 1991. године за Црногорце се изјаснило 103 или 93,6 %, Србе 6 или 5,5 % и Југословене 1 или 0,9 % укупан број становника село. По попису 2003. године село је имало 105 становника (49 или 46,7% Срба, 43 или 41,0% Црногораца а 13 лица се није изјаснило).”   

 

 

Пошто о овој школи нема сачуваног љетописа коришћене су поред архиве школе у Доњој Ржаници и књиге Душана Вулетића “Полимске свјетиљке” и Миомира Дашића “Шекулар и Шекуларци од помена до 1941”.  

Душан Вулетић о школи пише:“До 1923. године ровачки ђаци учили су у Доњој Ржаници, а отада је и у овом селу отворена школа, али је била у саставу Доњоржаничке. Број ђака од почетка није прелазио 20.

Први учитељ био је Милован Ивовић. Школа није имала своје згра-де, већ се радило у приватним кућама и прије и послије рата, све до 1959. године. У периоду између два рата ређали су се ови учитељи: Милован Ивовић, Љубомир Делетић, Љубомир Перовић, Лука Пајковић и Љубо Лекић. У току рата школа није радила. Послије ослобођења Горњег По-лимља, у јесен 1944. године, Ровчани су били међу онима који су још те године организовали рад школе. Те школске 1944/5. учитељица је била Стануша Вукићевић. Затим следују, до 1962. године: Љубо Ивовић, Јо-ванка Аковић, Новак Девић, Велимир Милошевић, Миланка Божовић, Михаило Барјактаревић (врло каратко), Радмила Вукићевић и Владимир Поповић. Број ђака од 1944. године кретао се, постепено растући, од 20 до 39. Најзначајнији датум Ровачке школе је добијање први пут своје школске зграде. На томе се радило још од 1957. године, али тек доласком учитеља Владимира Поповића - из Будимље реализација овога значајнога посла за живот школе кренула је брже. Он се веома ангажовао око овога и уопште у културно просвјетном и политичком раду у селу.

 

 

Настава у новој школи почела је 1. новембра 1959. године и тај да-тум Ровчани су свечано прославили 11. децембра. Од 1962. године школа постаје подручно одјељење матичне школе у Доњој Ржаници. Отада до 1968/9. године учитељи су бивали: Новак Кубуровић, Радуле Кљајић, Душан Јолић и Станко Барјактаровић. Број ђака кретао се око 30.  

O развоју просвјете у Ровцима академик др Миомир Дашић, иначе ро-ђен у овом селу из којег је поникло шест доктора наука, у књизи ,,Шекулар и Шекуларци од помена до 1941.“ пише: ,,Првих десет година рада ове школе, све до отварања школе у Доњој Ржаници, у њој су учили, додуше ријетки, и ђаци из Роваца, а било их је и из Калудре - села са турске територије. Ђаци из Роваца су прелазили турско-црногорску границу с доста ризика због удаљено-сти, зимске непроходности усљед високог снијега, а често и због сметњи које су им чинили кордуни са караула на Јанковој глави и Пештери. Из тих разлога. мало је ровачких ђака похађало ову школу као најближу. Када су турске вла-сти почетком 20. стољећа дозволиле отварање основне школе у оближњем селу Доњој Ржаници, њу су масовније завршили и ђаци из Роваца. Трајало је то, с прекидом за вријеме аустроугарске окупације, све до 1924/25. школске године, када је и у селу Ровцима отворена основна (четвороразредна) школа. Зграду и пространо двориште купили су сами сељаци из самодоприноса, а учитеља и школски инвентар финансирала је држава, односно Министар-ство просвјете Краљевине Југославије. Први учитељ у Ровцима био је Велимир Делетић, из Грачанице, а послије њега двије школске године учитељ Љубо Де-летић-Лошо, родом из Мезгала. Њега је наслиједио учитељ Лука Пајковић, ро-дом из села Лушца, а потом Љубомир Девић из Доње Ржанице. Од отварања па до Априлског рата 1941. године, у сва четири разреда у овој школи је годи-шње учило 20-25 ђака.

Ђаци из имућнијих породица из Роваца су, између два свјетска рата, настављали школовање у Учитељској школи и Гимназији у Беранама. Први факултетски образован човјек из овог села био је Илија Киковић, правник. Учитељске дипломе су стекли: Анто Томовић, Вучко Томовић и Милован Ивовић. Студирао је право Милић Киковић. Први инжењер-технолог постао је Секула Киковић. У годинама уочи Другог свјетског рата на праву су дипломи-рали Милисав Дашић и Вучета Девић. Априлски рат 1941. године прекинуо је гимназијско школовање Милунки и Нову Киковић, а студије права Батрићу Ки-ковићу. Такође, рат је затекао Љубомира Ивовића на свршетку пете године Богословске школе на Цетињу, а гимназију је завршио његов брат Драго Иво-вић, који се одликовао писменошћу. Ровца су спадала у ријетка села Беранског краја уочи Другог свјетског рата, које је, сразмјерно броју становника, имало завидан број средњошколаца, студената и факултетски образованих људи.

Школовање на занатима, мада знатно мање, у средњим школама и на факултетима, представљало је најзначајнији канал појединачних миграција из Шекулара и Роваца. Масовно школовање у Црној Гори био је отворени демо-графски вентил за одлив вишка становништва које није имало могућности да се запосли и рјешава свој егзистенцијални статус у својој средини. То је било видно и у Шекулару и Ровцима, гдје се, осим неколико учитеља, ниједан свршени средњошколац и факултетлија није имао гдје запослити. Но, ову миграцију ни-је регистровала званична статистика, пошто редовни попис, који је требало да се изврши 1941. године, због рата није могао бити обављен, а приликом по-писа 1921. и 1931. године, старјешине домаћинстава су своје ђаке, студенте и чланове на страни, приказивали као да су још у Шекулару и Ровцима.

Основне школе у Шекулару и Ровцима учиниле су много да се до Другог свјетског рата обухвати готово сва мушка дјеца школовањем, а знатан број и женске дјеце. То је имало утицаја и на подизање културног нивоа становништ-ва у шекуларском крају. Ове основне школске институције ће, нарочито посли-је Другог свјетског рата, дати значајан допринос, посредством свог подмлат-ка, образовању, науци и култури… “

 

 

 

Мјесто звано ,,Ивово брдо“ 

 

(Ту су се одржавали зборови и доносиле одлуке од интереса за Ровца, 

а у овој кући је годину дана била смјештена и школа, школске 2004/05. 

Кућа је иначе власништво Станка Ивовића.)