Трговина и протекционизам: политички интереси захтевају једно, економски друго

Самит Г-20 у Петербургу ће протећи у врло занимљиво време. Међународна финанијска криза се налази у тачки равнотеже. Веома желимо да се надамо у то да је доња тачка већ превладана. Ипак реално кретање нагоре из јаме за сада се не осећа.

Криза траје већ више од 5 година. Више од три године делују антиркизне мере, које су 2010. године прихватили светски лидери на самитима Г-20 и АТЕС. Дошло је време да се размотри шта је испало и шта треба урадити даље. У првом реду, наравно, за излазак из кризе. Ипак ништа мање важно није разрадити мере које омогућавају да се не допусте сличне кризе надаље.

Један од разлога данашње кризе види се у томе што се глобализација међународне економије чинила као универзални лек за све проблеме. Чинила се, али није постала. Човек је слаб, а глобализациона слика је била разрађена само за идеални случај и није имала реалне механизме заштите од несавесне конкуренције и злоупотреба. Хтели су најбоље, а испало је као и увек – ова максима Виктора Черномирдина може се применити и према изворима кризе 2008. године. Богати су се обогатили, а сиромашни су постали још сиромашнији. При томе (и то је такође озбиљан проблем) богати – то су корпорације, а сиромашни државе. У моделу глбоализације економије ми смо се директно кретали од политичке ка корпоративној карти света. На ту тему је написан велики број научно-фантастичних књига разног квалитета – и дај боже да се научна фантастика не претвори у „производне романе“.

Сасвим је природно да чим се разбуктала криза и владама су постале јасне њене могуће последице, започео је бум увођења протекционистичких мера у трговини – глобална економија је добра, али главно за државу је очување њеног сопственог економског потенцијала.

А какве се перспективе отварају ако се укључе у питања протекционизма политичари! Може се играти на патриотизам, на то да неко не поштује некаква правила и продукција коју производи није безбедна. У целини, вештачки се ствара ситауција у којој роба поједине земље једноставно престаје да буде жељена на унутрашњем тржишту.

Иста та хистерија против закона о забрани геј-пропаганде у Русији усмерене на децу и тинејџере, носи у себи додатни слој, везан за Олимпијаду. Олимпијада је бизнис. То је учешће међународних комапнија, то су токови туриста. Коначно добро организована Олимпијада је озбиљан подстицај за индустрију и услуге у земљи домаћину (шта да се каже, ако само одржавање самита Г-20, по оценама аналитичара, увећава за око 10% прилив туриста у град домаћин самита – људи једноставно сазнају за овај град из вести).

У условима кризе, наравно, постоји занитересованост да се онај новац који туристи понесу на Олимпијаду тамо и потроше, остане у земљи и никуда да не одлази.

У целини, као и већина проблема који се износе на самит Велике двадесеторице, тема није проста. Политички интереси захтевају једно, економски друго. А међународне обавезе могу да затраже нешто треће.

Кирил Савицки,