У КАЛУДРИ КОД БЕРАНА СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН ЛУЧИНДАН

На Лучиндан заједно са мојим пријатељима Милосавом Мишом Шекуларцем и Светоликом  Светом Чукићем, посјетио сам једну од највећих светиња нашег краја манастир Ћелије у Калудри .Ту је некада била  црквина на чијем је мјесту, казују, некад била црква, посвећена св. Луки. Лучиндан је свети дан којег становници овог краја држе као мјесну завјетину. Ту се окупља тога дана сабор и служи се литургија. Земља се сматра као '' црковна '' или '' манастирски вакам '', стога је појединци нерадо искоришћавају. Кажу да су они који су ту сјекли шуму, косили или орали иза тога преживљавали извјесне тешкоће и непријатности, тј. дешавале им су се болести у породици, несрећни случајеви и слично. О томе мјештани наводе више различитих примјера. Неким старим Анђићима, веле, окренула се била '' уста за врат '' (искривила се), јер су били раскопали и узели са собом некакве црквене ствари, које су при манастиришту биле закопане, и оздравили су тек када су прошли код митрополита Хаџи-Захарије, те им тамо свештеници читали молитву. Неким имућнијим Бојовићима у селу, веле, чим су посјели и почели обрађивати једну незаузету ливаду ту, и стварати њиве, одмах им је почео назадак у породици, те су земљу морали напустити. Једноме Ралевићу изгорио је стан и '' млијеко у карлицама се претворило у крв'' зато што их је правио од дрвећа које је сјекао у манастирској шуми. Има више оваквих примјера, које народ приводи за доказ, да је та земља и шума припадала манастиру, који је ту постојао и да је стога гријех присвојити је и обрађивати. Калудрани држе, такорећи, као свету и земљу, и воду, и гору овог мјеста. 

Једном давно прошли су неки калударски изасланици са својим попом код владике Хаџи-Захарија у Пећ, понесу му неке старинске ствари и испричају му све о својој порушеној старевини. Другом приликом дође исти владика са калуђерима у Калудру, потражи по књигама затрпане старине под рушевинама зидина, раскопа и нађе многе црквене сасуде, разне предмете од злата и сребра и однесе собом „дванаест товара сваког блага“. Веле да је сам владика тада рекао: '' Да зна Калудра шта јој сада излази из села и у мајке би се дијете заплакало''. Стога је, причају, Калудри од тада ''сврнуло'' земља је постала слабија и народ сиромашнији. До тада је као била богата и обилна, а од тога времена свега мање: и род на земљи и стоке на планини и људи у народу.

.У својим путописима Ратко Делетић о манастиру у Калудри написао је и ово: '' Кад се крене од Берана асфалтним путем дужине 12 километара до Калудре, кроз живописне предјеле клисуре, осјетићете чари природе и љепоту предјела. Овдје сунце изгријава рано, дарујући врхове планина чудесном бојом. Путник ће отићи даље, али ће воде и прича о овом крају и манастиру остати да трају. Ко једанпут дође у овај крај, жарко ће жељети да се опет врати, да себи нађе душевни мир. Тамо, гдје вода највише показује своју снагу кроз кањон, налази се Дјевојачки крш. Према предању у селу живјела је дјевојка да јој љепоте нигдје није било. Бјежала је испред турске најезде, отимала се и бранила да је не обљубе, а када је дошла на ову стијену, скочила је у провалију и нестала у валовима воде. Стијену назваше Дјевојачки крш. Данас стијену грле валови бистре ријеке, а у седамдесет домова Калудре, колико их засад има, све је мање дјевојака. Отишле су, кажу мјештани, у градове, тамо се запослиле и поудале. Овдје су момци већином остали неожењени. Све је другачије, није као некада. Народ је одлазио из ових крајева, тражио себи лакши и бољи живот. Но, иако је то подуго трајало, овдје се, већ неколико година, живот мијења. Враћају се мјештани свом крају, праве се нове куће, све је више младих. Договарају се, праве планове, организују акције за добробит села. Ни Дјевојачки крш није усамљен. Ту је мотел, чује се музика, окупљају се млади, Сједе поред ријеке, пију кока-колу и слушају, шум воде; обнављају причу о љепотици која је скочила са стијене.

У живописном кањону ријеке, смјештен је манастир. На зидинама древног здања подигнуто је ново. Управо, да би ово свето здање засијало првобитиим сјајем, у овом горју учинио је Вељко Ралевић, доктор агрономије, професор на универзитету у Америци, који је рођен у Калудри.

Вратио се да обнови манастир у свом крају у Ћелијама. Овај неимар, на темељима старог здања, подигао је нови манастир, првобитног изгледа, о свом трошку, баш онако како су некада манастире градили велможе и владари. Клесали су камен неимари, а Вељко их бодрио, плаћао да се градња манастира заврши у року. Саграђени су конаци, звоник, капија, около манастира камени зидови. Урађен је и рибњак, и сав други садржај за потребе монаштва. Унутрашњост цркве фрескописао је академски сликар Драгомир Јашовић родом из Шекулара. Створен је прави драгуљ поред ријеке.''

Великим црквено-народним сабором, који је и ове 2013. године окупио бројне посјетиоце из различитих крајева Србије и Црне Горе, на Лучиндан је у Калудри код Берана обиљежен празник светог јеванђелисте и апостола Луке и светог Петра Цетињског. Свечаност је одржана у порти манастира Ћелије смјештеном на обалама живописне Калударске ријеке, којег је 2001. године обновио  доктор агрономије Вељко Ралевић. Са скупа су, уз веселу трпезу и богат културно-забавни програм, којег су увеличали својим естрадним наступом Ранка и Ацо Чукић и Душко Дуле Рајковић послате поруке долазећим генерацијама да се аманет предака и братска љубав и заједништвао морају поштовати као нешто најузвишеније на овом свијету. 

На овом истом мјесту Немањићи за вријеме своје владавине подигли храм којег Турци разорише негдје у 17. вијеку. Захваљујући ктитору Вељку Ралевићу овај храм је обновљен, и он свједочи да се свијећа слободе и просвјетитељства никада неће угасити на светим  водама Лима.

Како нам је казао  Миодраг-Баго Барјактаровић, први предсједник мјесне заједнице Калудра и човјек који се истински бори за валоризацију природних потенцијала овог краја, да је знао  Вељко Ралевић да је завичај највећа светиња под овом небеском капом. Зато је, након дугих година проведених у Америци, и обновио ово свето здање, враћајући свој дўг родној груди.''Ми се данас радо сјећамо његовог лика одајући му дужно поштовање за све што је учинио за своју родну Калудру и све нас заједно. Исто тако, дужно поштовање одајемо свима онима који су зубљу слободе носили у својим рукама, знајући да наше трајање на овим просторима не могу прекинути никакве мрачне силе овога свијета, које и данас покушавају да нас избришу са лица земље'' - истакао је Барјактаровић. 

   

Миодраг - Баго Барјактаровић, наводи да је пишући о Калудри и саборима  хтио да да допринос очувању народних обичаја.

''Народни сабори су скуп више радосних тренутака, жељâ, сусретâ, договорâ, познанстава. Сабори од давнина код народа имају дубоку традицију и пружају нам широке могућности радосних доживљаја. Одржавају се обично на црквеним календарским светковинама. Зато је и овај сабор одређен и устаљени временом и мјестом одржавања, те је самим тим постао својеврсна  светковина'' - нагласио је Барјактаровић. 

  По старом дрвећу около налазе се давно изгубљени крстови а извор који ту близу тече сматра се као љековит, те сваки пролазник из околине сврати да се на њему напије и умије. На Лучиндан одатле носе водицу за своје домове. 

 

О значају манастира Калудре за овај крај најбоље говоре становници Доње Ржанице Милан Кастратовић и Ранко Чукић.

Да манастир Ћелије има љековита својства и да је ово велика светиња говоре сљедећи примјери.

'' Поред манастира Ћелије постоји света вода са које се вода узима кад се одржавају сабори односно кад људи пролазе поред воде они се умију и понесу свету воду кући. Мој отац Мило Кастратовић када је био болестан (шлогиран) ја и моја сестра Станка пошли смо за воду у Калудру код манастира Ћелије и донијели болеснику. Он је попио пар гутљаја воде, умио се и било му је боље, а усна му се вратила у нормалу. Ово говори да је манастир Калудра велика светиња која је као и манастир Острог. Једном су наши људи из овога краја пошли под Острог и када су монасима објаснили одакле долазе они су им казали: ''Ви имате исту светињу у вашем крају, а то је ''Свети Лука у Калудри који брат са Острогом''.-истиче Кастратовић.

Исто свједочи и Ранко Чукић из Доње Ржанице који каже: ''од када знам за себе ми, доњорженичани смо ишли у калударски манастир, иако је био рушевина за нас је био и остао. Зато и данас са својом породицом идем у манастир на празник светог Луке, а и другим данима кад год могу посјетим ову светињу. Моја генерација и ја смо слушали од наших дједова и баба да је ово велика светиња и зато смо захвални ктитору Вељку Ралевићу што је обновио овај манастир да се ми млади на овај свети дан окупљамо око нашег манастира. Сваке године све је више омладине који на овај дан долазе да се богу помоле, а и да се присјете наше духовности и наших предака који су нам оставили у аманет да чувамо нашу свету вјеру.'' 

Тако о манастиру говоре вјерници из Доње Ржанице највећег мјеста у близини овг древног манастира који из године у годину поготову на Лучин дан бива посјећен од становниика Калудре и околних села Доње Ржанице, Роваца и Загорја. Сваке године за Лучиндан долази из Београда и Добрашин-Лолица Ралевић, синовац ктитора манастира Вељка Ралевића. Дође да се на тај дан помоли Господу Богу и светом Луки за напредак своје породице и свих Калудрана који живе далеко од родног краја, али који у својим срцима нијесу и неће никада заборавити своје родно мјесто и своју светињу. Тако и овај Лучиндан прође, а све нас је лијепо дочекала мати Пелагија, која и другим данима увијек дочека путника намјерника и вјерника који пролази кроз ове прелијепе предјеле калударске ријеке гдје је Бог на сваком мјесту оставио свој траг.