Вишеградска група: од проширења ка расколу

Пољска позива на узбуну. Формирана још 1991. године Вишеградска група не оправдава очекивања оних кругова који би хтели да је претворе у антируски војно-политички блок. Уместо да се солидарише са политиком Брисела и посебно Варшаве у погледу Украјине и Русије, чланице Вишеградске групе, осим Пољске, Мађарске, Чешке и Словачке говоре о економији и чак истичу претензије ЕУ.

Изгледа да је Варшава нашла нову примену Вишеградској групи – која је по мерилима Европе већ својеврсни старац. Декларација о њеном формирану била је прокламована још у фебруару 1991. године у историјској престоници средњовековне Мађарске краљевине, граду Вишеграду, на састанку тадашњих лидера Пољске, Мађарске и Чехословачке. Циљ уједињења био је допринос интеграцији у европске структуре. Подела Чехословачке која је уследила 1993. године увећала је број чланова Вишеградске групе, али није променила њен карактер. Па и пријем све четири земље у ЕУ 2004. године није постао повод за њено укидање. Организација се претворила у форум за разматрање регионалних проблема и једном речју много пута је постајала арена оштрих дискусија – узимајући у обзир сложене историјске односе земаља које је чине. А о томе да у редовима Вишеградске групе постоји чак сопствено схватање европских процеса говори чињеница да Мађарска, Пољска и Чешка за сада не журе у зону евра – подсетио је за Глас Русије професор руске Финансијске академије Борис Рубцов.

- То се све одређује с једне стране објективним узроцима, плусевима и минусима ступања управо у валутни савез, а са друге стране – оценама руководилаца ових држава. У крајњој линији Чешка од почетка није изражавала тежњу да што пре ступи у зону евра.

Све до недавно одмерени и опрезни карактер делатности Вишеградске групе није изазивао посебна питања. Ипак антируски жар, тако тражен данас на Западу, хитно је затражио врбовање нових савезника. И одређени политички кругови у Пољској су решили да удружење бивших социјалистичких земаља најбоље одговара сличним циљевима. Управо на иницијативу Пољске у марту 2013. године на састанку у Варшави министри одбране Мађарске, Пољске, Словачке и Чешке договорили су се да формирају до 2016. године групу за брзо реаговање од хиљаду и по војника. У њене задатке улази учешће у мировним операцијама и осигурање доставе хуманитарне помоћи у зоне конфликата.

Ипак пољским радикалима то је мало – посебно у условима конфронтације у Украјини. И Варшава је фактички упутила својим партнерима из Вишеградске групе ултиматум: или ће признати војни вектор своје делатности главним, или Пољска напушта редове удружења. А коа могући компромис предложено је да се прошири састав групе до седам (по формули 4 плус) на рачун балтичких земаља. Рачуница је јасна – осигурати Варшави стабилну већину гласова на рачун традиционално антируских расположене Литваније, Летоније и Естоније. Разуме се, ако се размишља у категоријама хладног рата, слична логика има основе. Само многима у Централној Европи изгледа је досадила игра антируских војника. То је врло јасно изјавио мађарски премијер. Признавши разједињеност земаља Централне и Источне Европе по питању развоја односа са Русијом, Виктор Орбан је подвукао да док Пољска и земље Балтика разматрају руско питање претежно са тачке гледишта безбености, Мађарска гледа на Русију као на пословног партнера и разматра друге апсекте настале ситуације као другостепене. Сличан пример је оправдан, пошто у сонови интеграционих процеса ипак леже економски, а не неки други факотри, укључујући војне, подвукао је у разговору за Глас Русије генерални директор руског политиколошког центра Север-Југ Алексеј Власов:

- Темељ сваке интеграције је економија, економски интереси страна. И већ ако се процес интеграције развија успешно, појављују се социјално-културни, хуманитарни, образовни и други аспекти.

Петар Искендеров,