Југословенска револуција 5. октобра 2000. године и њени резултати

Један од највећих организатора протеста против режима Слободана Милошевића у Југославији после рата на Космету 1999. године био је вечити дисидент Зоран Ђинђић. Крајем 70-их је студирао филозофију у Немачкој под руководством једног од највећих представника Франкфуртске школе, Јиргена Хабермаса. 

1996. године Ђинђић је победио на изборима за градоначелника Београда, али се бојао прогона од стране Милошевића због својих либералних и демократских погледа на свет, и сакрио се у Црну Гору. После завршетка рата на Космету 1999. године, Ђинђић је одмах почео да организује протестне акције на улицама, и мајсторски се играо са осећајем понижавања Срба због окупације Косова и Метохије од стране НАТО снага.

У јуну месецу у граду Краљеву осам хиљада људи под вођством Ђинђића нису само тражили оставку председника Југославије Слободана Милошевића, већ су хтели и суду да га предају. Основна оптужба је та, да су због Милошевићеве кривице Срби морали да напусте Босну, а затим и Косово. Они су тражили превремене изборе у Србији. Међутим, овога пута се нису сложили сви делови опозиције са изношењем захтева режиму Милошевића. Убрзо затим су расписани превремени председнички избори за септембар 2000. године. 

У јуну 2000. године Ђинђић је постао један од координатора уједињења опозиције у Србији – Савеза за промене. Ђинђић, који никада раније није уживао посебну популарност у србској политичкој средини, и даље је остајао у сенци, а уз то је организовао успешну предизборну кампању једног од кандидата, Војислава Коштунице.

Протестне акције су почеле одмах након превремених избора 24. марта 2000. године. Изборна комисија је објавила да ни један од кандидата није добио минимум гласова за пролаз, и да је неопходно гласање у другом кругу. По тврдњама лидера опозиционог блока ''Демократска опозиција'', њихов кандидат Војислав Коштуница је имао више од половине гласова. Коштуница је такође дао изјаву о многобројним нарушавањима, која су допуштена у току гласања. Тада је у Црној Гори излазност била минимална (али је већину гласова добио Милошевић), а на Космету је Милошевић добио већину гласова од Срба који су гласали. 

Слободан Милошевић је затражио да се други круг избора одржи по законима о изборима. Због тог захтева Милошевића опозиција је бурно негодовала. 

5.октобра су у Београд допутовале стотине хиљада људи на митинг. Прво су безбедносне снаге пружале некакав отпор, користили су водене топове, па чак и службено оружије, например против булдожера, који је учествовао у јуришу на телевизију, а на њему је допутовао да протестује Војислав Ђокић из Чачка.

Полиција није пружала отпор народу који се дигао, војска је остала у касарнама, а представници специјалних служби су показивали неочекивану лојалност. Зоран Ђинђић је о свему томе рекао овако: ''Договорили смо се да они неће пуцати у народ, а и да полиција почне да пуца, свакако ће заштитити народ.'' После личног сусрета са Ђинђићем, Милорад Улемек Легија, командант ЈСО, заузео је неутралан став. Легија је добио гаранције за имунитет ЈСО и његове криминалне организације ''Земунски клан''. ЈСО је била тесно повезана са том организацијом.

Пола године пре петооктобарских догађаја 2000, у Београду је убијен србски политичар, бизнисмен и паравојни командант Жељко Ражнатовић ''Аркан''. Цела ствар је била замршена и компликована. И даље је остала тајна по чијем налогу је он убијен. Његовог убицу су неколико пута задржавали, па су га пуштали, а крајем 2011. године су га поново ухапсили у Јужноафричкој Републици и само планирају да га екстрадицирају у Србију.

Биографски подаци Милорада Улемека Легије:

Милорад Улемек је рођен 18. марта 1968. године. Презиме Луковић је узео пре неколико година – то је презиме његове жене.

1985. године је побегао у Француску и тамо је 10. априла приступио Легији странаца, због чега је касније добио надимак Легија.

У саставу Легије је учествовао у неколико војних опереција у Чаду, Либији, Бејруту, Француској Гвајани и у Заливском рату 1991. године.

18.марта 1992. године на свој рођендан је дезертирао и отишао у Србију, где се прикључио Србској добровољачкој гарди Жељка Ражнатовића Аркана. Од 1994. до 1995. је био командант елитне јединице СДГ – супертигрови.

1996. године све тзв. паравојне јединице у току рата иако су биле самосталне, улазе у састав ЈСО (Јединица за специјалне операције), која је потчињена Државној Безбедности.

1999. године он постаје командант Црвених беретки. Он је са ЈСО отишао на Космет и командовао им је током целог рата. 

5.октобра 2000. године Легија подржава Ђинђића. За узврат, нова власт не дира ЈСО и пројекат/бренд Легије и компаније ''Земунски клан'', који је водио нелегалне криминалне послове.

Ухапшен је 3. маја 2004. године уз оптужбе за убиство премијера Зорана Ђинђића 12. марта те исте године. Мало касније ЈСО је распуштена, а Земунски клан је уништен у току акције ''Сабља''. Штаб Клана у Земуну су сравнили булдожерима. 

До данас је било два суђења (за убиство премијера Ђинђића, убиство бившег председника Србије Ивана Стамболића и покушај убиства лидера Србског покрета обнове Вука Драшковића у Будви), на којима је Легија осуђен на затворске казне, свака по 40 година. Данас траје трећи процес. 

У затвору је написао већ девет књига: Гвоздени ров, Легионар, Момци из Бразила, Јуда: Роман о пријатељству, Крај, Чопор, Мађионичар и друге.

После преглашавања независности Косова 2008. године, Легија се молбом обратио властима Србије да га пошаљу на фронт, Молба је остала неопажена.

Почетком фебруара 2009. године србски медији су изнели вести о покушају бекства Милорада Улемека Легије из Окружног затвора у Београду. Ноћу између 9. и 10. фебруара око 1 сат ујутро Улемек је исценирао да се лоше осећа и пребачен је на Војно-медицинску академију (ВМА). Пре пребацивања на ВМА извршено је претресање његове ћелије, у којој је пронађен пластични пиштољ који подсећа на прави.

После тога се руководство затвора оперативно повезало са службеницима Министарства правде, који су дали наређење да се Легија не изводи изван Окружног затвора. Морали су да доведу лекаре из ВМА.

Шесточлана екипа лекара која је дошла у Окружни затвор констатовала је да Улемек стварно има висок притисак и да је то резултат деловања хемијског препарата који је он сам узимао.

Упоредо са тим, то вече је поред ВМА примећен сумњив аутомобил, који је стојао поред те зграде са возачем унутра. Гледајући на све инкриминације и злочине које је Легија починио, а у складу са законима Републике Србије, Милорад Луковић неће изаћи из затвора пре 2044. године.

Очевидац догађаја, специјални дописник радија ''Слобода'' Андреј Шариј је тих дана писао: 

''Један од лидера ДОС-а, Велимир Илић, је 5. октобра довезао у Београд колону од више хиљада људи из града Чачка, и она је била дугачка двадесетак километара. Њено језгро су били преобучени полицајци који су симпатисали опозицију, радници приватних служби обезбеђења и екипе из спортских клубова. Зоран Ђинђић је оповргао гласине о оснивању паравојних оружаних формација од стране опозиције, али је у интервјуу дневном листу ''Данас'' признао: ''Да, демонстранти су знали шта да раде.'' Чак се и на видео снимцима видело како присталице опозиције вешто бацају сузавац унутар кордона збуњене полиције. Велимир Илић је рекао да су двојица демонстраната, преобучени у полицијску униформу, почели да се рукују са народом, како би показали пример демонстрантима који су окружили зграду парламента.''

6.октобра увече Слободан Милошевић је поднео оставку.

1.априла 2001. Слободан Милошевић је ухапшен у својој резиденцији уз оптужбе за прекорачење уставних овлашћења и корупцију, и 28. јуна је на иницијативу Зорана Ђинђића био предат Хашком трибуналу. Процес против њега није био завршен, јер је 11. марта 2006. године Милошевић преминуо под сумњивим околностима.

Сам премијер Ђинђић је убијен 12. марта 2003. године. Истрага је установила да је на премијера пуцао Легијин заменик, мајор Звездан Јовановић. Одмах након хапшења је изјавио да се надао да ће на тај начин прекинути ''давање србских патриота Хашком трибуналу''.

Руски новинар, водитељ емисије ''Вести+'', Константин Семин, у директном преносу у ноћи између 21. и 22. априла 2008. године је овако прокоментарисао погибију Ђинђића:

''Пре неколико година земља отупела од обећања либерала пратила је на онај свет западну марионету Зорана Ђинђића, човека који је уништио српску армију и специјалне службе, продао Хагу хероје националног отпора за апстрактну економску помоћ и због тога је заслужено добио метак.''

Та изјава у директном преносу је изазвала међународни скандал, упркос томе што су многи у Србији подржавали новинара Семина и његову тачку гледишта.


 

Аутор:

Иља Горјачев

Превод:

Миодраг Миликић