American Airline онемогућио дјечаку са Дауновим синдромом да се вози I класом (Видео)

 
Синоћ је на аеродному Newark шеснаестогодишњем дјечаку са Дауновим синдромом онемогућено укрцавање на авион компаније American Airline који је летио на линиј Неварк-Лос Анђелес преноси Daily News иако су он и његова мајка још раније купили карте. Када је немили догађај доспио у јавност компанија је издала саопштење у којем тврди да је одлука донесена након заједничког разматрања особља компаније, аеродма и посаде задужене за безбједност лета јер је дјечак показивао знаке узнемирености.

(https://youtu.be/W6Lh8ETVUEI) Међутим, мајка дјетета је снимила комплетан догађај мобилним телефоном. Снимак показује да су мајка и дијете избачени са траке за укрцавање на прву класу одмах након што је чувар примјетио њеног дјечака као и то да је дјечак сасвим мирно посматрао догађај и људе који се укрцавају. Иначе, породица је и раније путовала са дјечаком с тим што је ово први пут да су покушали путовати првом класом.

Након вијести да је дјеци са Дауновим синдромом забрањено да улазе у познати забавни парк и возе се чувеним возићем (Texas Giant), да дјеца која болују од аутизма не могу да купују палачинке у McDonald-у након 10,30 часова и да не могу да купе карте за проекцију филма Harry Potter, јасно је да у САД-у и даље постоји сегрегација.

Историја сегрегације у САД-у је мање-више позната и односила се на раздвајање црначког од бјелачког становништва у свим сегментима друштва. Њено укидање почиње 1948. године када ју је предсједник САД-а Турман укинуо у војсци. Врхони суд САД-а је 1954. године прогласио расну сегрегацију у школама неуставном, те се ова година може сматрати годином коначног формалног укидања сегрегације у друштву.

Међутим, 1948. године је на универзалном плану од стране међународне заједнице усвојен акт који у себи носи сјеме једне нове и далеко бруталније сегрегације. Овај акт је Повеља УН-а која поред осталог исповједа вјеру у достојанство и вриједност људске личности. Концепт којим је достојанство и вриједност признато људској личности а не људском животу нужно доводи до тога да се вриједност и достојанство људског живота вреднују не чињеницом да смо сви људи већ „квалитетом личности“. Данашње друштво квалитет нечије личности цијени конкретним, чврстим и научно фундираним критеријумом, односно према томе да ли неко зарађује за себе или финансијски оптерећује друштво. Овај критеријум јесте егзатан али не и оправдан. Историски је већ доказана погубност његове примјене.

Зачуђујућа је чињеница да су аутори Повеље уткали сјеме за будућа вредновања људских живота управо у акт чија је сврха да баш то онемогући. С тога сегрегација данашњице која не бира расу, доб,пол, вјерско, политичко или било какво друго опредјељење или припадност, уопште не изненађује. Можда овај облик сегрегације данас није дозвољен законом о чему ће се судови ускоро изјаснити, али је питање времена када ће бити озакоњен и врло вјероватно проглашен људским правом.