Двери на Селигеру

Представљамо вам учесника нашег програма Ивана Костића, србског економисту и координатора покрета Двери у Војводини.

Иване, јесте ли први пут на форуму?

До нашег доласка је дошло тако што је група младих Руса била наш гост на саборима нашег удружења. Заједно смо са људима, који су 2008-2009 године из удружења „Наши“ организовали Селигер, посетили Косово и Метохију и целу Србију. Уназад три године су наши представници редовни гости на Селигеру, и могу да кажем да је наше удружење једино страно удружење ван простора Русије које гостује у задњој смени кампа „Политика и грађанско друштво“. То је за нас велика част да су организатори препознали наше удружење као једно од ретких удружења на просторима Србије које се активно бори за побољшање односа Русије и Србије. Тако да наше пријатељство није од јуче.

Какви су ваши утисци о Селигеру?

Велика је ствар да се нешто тако одржава у Русији. За људе које са стране долазе то је велико изненађење, јер прва ствар коју видимо је да словенски народи могу да организују једну манифестацију на врхунском нивоу, тако да то није само привилегија западних земаља. Једна ствар која нас је нас посебно изненадила то је колико руска влада и Владимир Путин мисле о будућности своје омладине. Људи из Русије можда то не могу да сагледавају на прави начин, али ми који смо дошли са стране, који немамо могућност да тако нешто доживимо нешто у Србији, видимо да је то изузетно добро смишљено, да се то толико позитивно ради на дуге стазе за развој омладине са патриотске стране. Поред едукативног садржаја који је имао камп, где су долазили врхунски предавачи са факултета, спортисте, људи који воде фирме, мени се посебно свидело што је цео дух кампа прожет патриотизмом. У осам сати ујутру се свира руска химна, цео камп је окићен руским заставама. По мом мишљењу, сваки од четири хиљаде младих људи који је дошао на Селигер, мора се запитати, шта сам ја учинио да квалитет живота у мојој отаџбини буде боље и шта ја могу да урадим.

Колико је познато, са дисциплином је на Селигеру све озбиљно?

На улазу у камп 120 младих људи из обезбеђења контролише сваку торбу. Ниједна кап алкохола није дозвољено да се унесе у камп и на тај начин руска влада уз организацију младих људи изузетно се много труди на томе да спречи бар на простору кампа велики проблем са конзумирањем алкохола. Колико схватам у Русији је један од највећих проблема проблем алкохолизма међу младима и међу старијим људима. Конзумирање алкохола у кампу није било дозвољено и то није сметало младим људима да уживају у амбијенту кампа у тој предивној природи на језеру у тој шуми; није ником сметало што смо спавали у шаторима и што смо се порцијама хранили. Ту је био и кафић и дискотека на обали, ту су биле могућности бављења спортом било и кошарке или фудбала и спортови на води.

Тако да једноставно сам недостатак алкохола није сметао младим људима да уживају на простору кампа да се упознају међу собом и мислим да је то прави начин једног здравог живота али са освртом на едукацију сви млади људи који су желели да слушају имали су прилике да чују праве предаваче да чују нешто ново да нешто ново науче и да се укључе у прављење пројекта јер Министарство за културу под агенцијом за рад са омладином омогућава младим људима да покажу своје таленте и да ти таленти буду на крају финансирани од руске владе. Мене посебно одушевљава тај однос међу омладином, значи то је смисао целог кампа, да се људи из целе Русије упознају.

Поред свега тога што ви можете доживети на кампу од тих едукативних ствари, од провода у природи, обиласка манастира Николо Столбенска пустиња велика је ствар да се омладина из целе Русије упознаје. Имали смо прилике да будемо са гостима са Кавказа, Северне Осетије, Аланије. Имали смо прилике да будемо са људима из Ставропоља, из Нижњег Новгорода, из Твера.

То је по мени велика и битна ствар да се људи међусобно упознају да размењују искуства јер све ово ви можете да видите на Интернету, можете прочитати на сајтовима ; можете отићи у Москву на неко предавање, али тај живот у једној заједници је предивна ствар и то ће свима остати у великој успомени у сећању и ти људи неће моћи да остану имуни кад следећи пут неко од њих буде тражио да учине неку услугу за тај камп, да учине нешто добро за тај камп.

Јер од тих 4 хиљаде људи који су углавном студенти много људи ће после наставити своје каријере у сфери бизниса, у сфери војске, дипломатије. Тако да ће то људима остати у трајном сећању да нешто мора да се уради за тај камп и све оно што се око кампа дешавало по питању предавања, по питању дружења. По питању свега има секундарни карактер, примаран карактер је то дружење међу омладином то јединство тај живот у заједници, живот у природи из којег су израсли бројни контакти. Могу само да кажем да ми Срби који смо били привелеговани од наше старије словенске браће Руса, само ја сам успоставио преко 100 контаката са људима из целе Русије. То значи нигде не може да се доживи. И то исто тако је било и са руском омладином која се између себе дружила, певали песме, заљубљивали се момци и девојке. Значи на мене је највећи утисак оставило то јединство и тај живот у заједници који је могао да се доживи за тих 8 дана на Селигеру.

Како су вас примали, када је постајало јасно да сте из Србије?

Историја Русије и Србије је толико прожета још од 11 века када је први руски историчар Нестор летописац који је био монах у Киево-Печерској лаври написао да су Руси и Срби један народ. Ја имам част и привилегију да су моји преци још у 18. веку ратовали за руску царевину, да су моји преци улествовали 1905. године у рату Русије и Јапана, да су моји преци после 1945. године страдали на просторима Србије због тога што су исказивали своју љубљв према Русији која није од јуче, него говоримо да је то само 11 задњих векова што је записано, да је наш први светитељ и оснивач модерне српске државе отишао на Свету Гору у руски манастир тако да су наш одлазак на Селигер схватили као долазак код своје браће.

И ми смо тако и дочекани од стране руске омладине од стране организатора кампа. Већ на првом кораку имали смо помоћ од једне девојке у Москви која нас је сачекала на аеродрому у Шереметјеву.  Спавали смо код ње, а сутрадан смо са делегацијом из Москве дошли на Селигер. На крају су нам изашли у сусрет и да нас одвезу до Нижњег Новгорода да посетимо велики руски манастир Дивејево. Значи одлазак у Русију је одлазак код наше браће који се налазе на другом делу света. Исто како што су Срби учествовали у борбама за руску слободу исто тако је и Русија ороман допринос дала у историји од цара Петра Првог који се борио за спасење словенских народа на Балкану до цара Николаја Другог. Исто данас и руска влада на челу са руским председником ради на спашавању србског народа и у Србији и на КиМ.

Тако да једноставно сву ту љубав која се таложила вековима ми смо могли да осетимо на Селигеру. Сви су према нама исказивали једно максимално поштовање. Сви су показивали љубав према нама на Селигеру. Чак смо добили позив као једина делегација следеће године учествујемо са једним пројектом на Селигеру. Тако да само речи хвале имам за људе са Селигера, за руску омладину и надам се да ће ти контакти уродити плодом у будућности јер опет понављам Двери су једно од ретких удружења које интензивно ради на побољшању односа са Русијом.

Наш покрет "Двери за живот Србије" смо тренутно и политички покрет и ушли смо у администрацију многих градова у Србији тако да очекујемо да стварно као што је рекао председник Путин наша будућност буде велика и буде заједничка. Посебно ми је драго што је то изговорио председник Путин да наша будућност мора бити заједничка и ја верујем у то.

На Селигеру сте успели да поставите питање и контактирате с председником Русије Владимиром Путиним. Да ли можете да детаљније испричате о том догађају?

За нас то је била велика част кад смо чули да ће председник Русије доћи јер ми председника Русије кроз историју сматрамо као нашег заштитника. Некад су били цареви, а данас је то председник. Мада смо знали да је раније посећивао камп нисмо веровали да ће опет и ове године доћи пошто је прошле године дошао у својству премијера.

Тај дан кад је Путин слетео у 16 часова ми смо се сви окупили на великој образованој сцени и председник Путин је слетео са хеликоптером и познати руски новианр Михајил Леонтјев је сео на бину и почео да држи предавање младим људима. После његовог излагања огроман број људи је желео да му постави питање и ми смо исто дизали руку и хтели смо да га поздравимо у име делегације Србије,  да му скренемо пажњу да су и Срби присутни овде, да једноставно та сарадња и однос, који је грађен вековима се и даље наставља.

Међутим нисмо могли да дођемо до изражаја, буквално у тој гомили нисмо могли да скренемо пажњу на нас. У онда у једном моменту ја сам дигао српску заставу и председник Путин је то приметио, значи зна како изгледа србска застава, зна ко су Срби и онда одмах после тога нам је пружио могућност да му поставимо питање.

Пошто смо видели да питања морају бити кратка и сажета прво смо му се захвалили за све што чини за развијање односа Србије и Русије и онда смо му на крају поставили питање шта мисли о развијању наших односа у будућности.

Председник Путин нам је одговорио да су наше везе вековима грађене и да ће тако бити и убудућности и да он верује у заједничку будућност руског и србског народа и да верује да ће та будућност бити велика. После тога смо му поклонили нашу српску заставу, поклонили смо му књигу о нашем великом србском светитељу Светом Василију Острошком и програм нашег политичког удружења.

Тако да је изненађење за нас било што нам је пружио пажњу, а после се и сликао са нама,  рекао је обезбеђењу да можемо прићи,  тако да нам је била велика част какво нам је поштовање указао председник Русије.

После смо добијали честитке и организатора кампа и од људи који су у кампу јер су били сретни да се и глас младих Срба чуо. Много смо се зближили за тих 8 дана у кампу, тако да је тај разговор са председником Путином постао круна нашег сусрета. На крају кад смо отишли нисмо ни схватили колики је значај тог сусрета.Скоро сви србски медији пропратили су тај догађај да се група младих људи срела са председником Русије и гостовали смо на многим телевизијама. Тако да стварно верујем да ће тај наш сусрет дати још више плодова у будућности.

Тимофеј Алексејев,