Да ли се Пјонгјанг спрема да ослободи Американца?

Власти Северне Кореје су објасниле свој став у вези с држављанином САД корејског порекла, Кенета Беа, који је у КНДР ухапшен у новембру 2012. године и осуђен на 15 година затвора. Званична изјава гласи да је разлог његовог хапшења била „антидржавна делатност“, али је по свему судећи главни разлог за хапшење Кенета Беа било учествовање у делатности хришћанске илегале у КНДР.

Сам Кенет Бе је саопштио својој мајци да се може десити да буде ослобођен. Због тога у КНДР треба да допутује један од бивших председника САД, да се извини севернокорејској страни и да га одведе кући. По истој шеми су ослобађани и други Американци који су имали непријатности у КНДР.

Први преседан се десио пре скоро 20 година, 1996. године кад су севернокорејски граничари задржали Евана Хунцикера (Evan Hunziker). Овај млади Американац који је боравио у кинеском граду Дандуну у близини границе, у пијаном стању је за опкладу с пријатељима препливао реку Јалу која дели Кину и КНДР. Да би ослободио Хунцикера у Пјонгјанг се упутио конгресмен.

У току наредних година слични догађаји су се редовно дешавали. У Кореји су 2009. године ухапшене две младе америчке новинарке које су илегално прешле границу – очигледно, намеравајући да сниме неколико кадрова на територији Северне Кореје. Бивши председник Картер је отпутовао како би их ослободио. У току 2010. године још једном је морао да отпутује у Пјонгјанг како би извео још једног младог Американца који је илегално прешао границу.

Тако је успостављен поредак који се може сматрати неписаном традицијом. Ако држављанин САД пређе границу Северне Кореје, он бива ухапшен, осуђен на неколико година затвора, а затим се предаје америчком политичару на високој дужности. Оваква процедура омогућава Пјонгјангу да прикупи политичке поене у земљи: севернокорејски медији овакве посете приказују као знак слабости САД и њихову капитулацију пред моћи КНДР.

Истина, случај Кенета Беа је посебан. За разлику од већине Американаца његова кривица се не састоји томе да је прекршио правила преласка границе. Напротив, он је легално ушао у Кореју. По свему судећи, ухапшен је због улоге коју је играо у илегалној мисионарској делатности.

То значи да су власти биле расположене да Кенета Беа казне озбиљније него обичне прекршитеље правила преласка границе. Највероватније су желели да дају очигледну лекцију верским активистима у којима се може родити саблазан да крену Беовим стопама и да подржавају хришћанске групе у КНДР. Обично су ухапшени Американци ослобађани неколико месеци после суђења, а Кенет Бе је у заточеништву већ скоро две године.

Ипак, нема никакве посебне сумње у то да су севернокорејске власти спремне да га пре или касније ослободе. У прилог томе говори, на пример, њихова одлука да га држе засебно од обичних затвореника у „једнокреветном затвору“ који је саграђен специјално у те сврхе, у врло добрим условима за тамошње прилике.

Сад је, чини се, Пјонгјанг донео одлуку да је Бе добио довољну лекцију и да је време да се узме максимални политички капитал.

С једне стране, за САД слање овакве делегације представља понижавајућу процедуру која, осим тога, како то у Вашингтону добро знају, иде на руку севернокорејској влади. С друге стране, Пјонгјангу се не жури: ако услови буду одбијени он највероватније може да сачека и годину, и две дана. Јасно је да ће за то време бити све јачи гласови који захтевају слање делегације за ослобађање Кенета Беа.

Андреј Лањков,