Да ли су се стварно појавили хитлеровски брчићи усред Европске уније?

Када се у светским медијима појавила оптужба да се на челу појединих чланица Европске уније налазе „неофашистички диктатори“, вероватно је прва мисао већине људи била да се ради тек о изјави неког гусара из Сомалије или екстремисте са Блиског Истока у тренуцима помућеног стања свести, али када се испоставило да је ту оптужбу сасвим озбиљно изрекао познати амерички сенатор Џон Мекејн, онда су сигурно сви са ужасом већ замислили фашистичку сценографију, диктаторску гестикулацију фирера и остале авете прошлости.

Међутим, и то се показало као нетачно, јер нити су се пробудили зли духови из прошлости, нити било ко на водећим позицијама у европским државама, далеко било, не заговара обнову страшне идеологије. Али, о чему се онда ради, и шта је то у 21. веку, пре само неколико дана навело угледног сенатора из Вашингтона да таквим речима оквалификује политичку ситуацију, и то ни мање ни више, него усред Европске уније.

Дакле, Џон Мекејн је назвао „неофашистичким диктатором“ мађарског председника владе Виктора Орбана, и то не зато што се декларисао као следбеник Дучеа, већ како се показало, само зато што пријатељски сарађује са Русијом. Наиме, амерички сенатор је дословно рекао да је Мађарска „на ивици да уступи свој суверенитет неофашистичком диктатору који иде у кревет са Владимиром Путином“, те уједно додао да је по његовом мишљењу Виктор Орбан још од доласка на власт наводно „вршио антидемократске уставне промене и прогањао невладине организације“, али ни на томе се није завршио дуги низ оптужби Мекејна на рачун мађарског лидера.

Наравно, када се мало детаљније погледа чиме је то северни србски сусед заправо изазвао толики бес на Западу, онда се између редова наслућује да се једини Орбанов грех састоји у томе што је у најбољем интересу своје земље бранио пројекат гасовода Јужни ток и противећи се Бриселу донео закон који је створио услове за његову изградњу, а такође је још раније успео да у Русији договори и добијање кредита у висини од читавих 10 милијарди долара за проширење своје атомске централе. Осим тога, мађарски премијер је свој здраворазумски начин размишљања средином ове године показао са мноштвом изјава, попут оне у којој је дословно рекао ово: „Нама Европљанима је потребна Русија. Зато ће нам пре или касније затребати, и то више раније него касније - стратешки савез са Русијом“.

А да Виктор Орбан очигледно није никакав усамљени диктатор, већ да његове ставове деле и други највиши званичници Мађарске, потврдила је између осталог изјава тамошњег државног секретара задуженог за спољну економију Питера Сијарта, у којој је указао на чињеницу да „док се Европска унија суочава са економским проблемима, Исток има велики потенцијал раста“, због чега је најавио да ће се његова земља придржавати стратегије сарадње са њим. Штавише, мађарски шеф парламента Ласло Кевер је био још одрешитији, дословно рекавши да „Мађарска може и да напусти Европску унију ако Брисел буде одређивао како морамо управљати нашом земљом“.

Према томе, имајући у виду само ових неколико наведених примера, постаје јасније на који начин се у савремено доба у очима западних политичара одједном постаје „неофашистички диктатор“, како то рече Џон Мекејн. Довољно је само да своју економску будућност видите на источној страни света, односно у сарадњи са Русијом – и хитлеровски брчићи су вам већ нацртани. А то је свакако добар наук и за Србију, у шта су се претворили критеријуми који опредељују танку линију између демократије и фашизма. Барем ако се питају амерички сенатори.

Ратко Паић,