Нова колонијална влада Румуније

Прошле недеље формално је окончана политичка криза у Румунији. Председник Трајан Басеску је пристао да за премијера именује свог главног политичког противника, лидера румунских социјалдемократа Виктора Понту.

Нова влада је подржана од стране парламента и почела са радом. Изгледа да би друштво требало да одахне и да се посвети припремама за Нову годину. Али, када читате румунску штампу, лако је приметити да је јавни дискурс набијен разорачањем. Председникове присталице су повређене и жале што је председник морао да се помири с тим да ће његов главни противник постати премијер. Председникови противници су пак стигли да се разочарају у новог премијера и да га оптуже за колаборационизам, недостатак воље, па чак и за издају интереса бирача.

Од Социјал-либералне уније, која је на парламентарним изборима освојила више од 60% гласова, очекиван је реванш. Након што су Вашингтон и Брисел натерали званични Букурешт да резултате референдума о оставци Трајана Басескуа прогласи неважећим, присталице опозиције су желеле да реафирмишу нешто што би макар личило на национално достојанство. За Социјал-либералну унију гласали су они исти бирачи који су летос гласали за Басескуову оставку. Сматрали су да је победа Социјал-либералне уније најбољи начин да се председнику освете за то што су њихови гласови на референдуму поништени на налог који је стигао споља.

Хоће ли председник поставити за премијера лидера опозиције? То је била главна интрига. Из аспекта алијансе која је победила на изборима, Басескуа је устав Румуније обавезивао да то уради, али председникове присталице су се придржавале другог тумачења главног закона. Опозиција је обећала да ће председника поново изложити импичменту уколико не пристане да призна пораз и да за премијера постави лидера опозиције. То је подржала и већина бирача и један велики део опозиционе штампе, те је изгледало да ће Басеску бити приморан да капитулира. Али, у том тренутку Запад се поново умешао.

Амбасадор САД у Букурешту Марк Гитенштајн незванично је посетио лидера опозиције. Тема преговора остала је тајна, али су резултати одмах постали видљиви. Следећег дана лидери Социјал-либералне уније, која је победила на изборима, пристали су на неформални састанак с председником. Састанак је одржан ноћу у председничкој палати, у режиму најстроже поверљивости. Вође опозиције о њему нису обавестиле своје политичке колеге, које не би ни сазнале за тај састанак да није дошло до „отицања“ информација које су доспеле у штампу.

На том састанку председник и будући премијер потписали су „акт о коегзистенцији“. Тај документ чији правни статус није јасан у великој мери ограничава могућности владе и премијера, док Трајану Басескуу пружа гаранције интегритета политичког система који је изградио за два председничка мандата. Виктор Понта је фактички одустао од утицаја на спољну политику земље, од реформи правосуђа и националне безбедности, као и од критике председника. Невероватно је да је лидер алијансе која је освојила више од 60% гласова на изборима могао себе добровољно спутати таквим обећањима. „Акт о коегзистенцији“ пре личи на „акт о капитулацији“. Многи од новинара симпатизера Социјал-либералне уније Понтине одлуке су прокоментарисали као „грешку“, док су бирачи на социјалним мрежама тај документ назвали „актом о издаји“.

Највероватније ће 2012. година, без обзира на формални завршетак политичке кризе, у историју Румуније ући као година када је још једна колонијална администрација замењена другом. Без обзира на успех америчке дипломатије та замена се не може признати успешном. Један велики број бирача је због грубог мешања Запада у унутрашњу политику и због подршке непопуларном председнику почео да гаји снажна негативна осећања према Западу. Материјализација тих осећања у политичкој сфери питање је времена.

Валентин Миндрешеску,