ПОЛА ВЕКА ФЕСТИВАЛА НЕМАЧКИХ ПОЗОРИШТА У БЕРЛИНУ

02.06.2013. год.

У главном гараду Немачке током маја је одржан 50. по реду фестивал „Театртрефен„, смотра десетине најбољих прдестава нечаког позоришног простора.

Бранко Ракочевић

Није случајно то што Фестивал „Теататрефен“ привлачи на себе пажњу многих иностраних професионалаца. Позоришни систем у Немачкој је сличан њеној економији:кризе смељују кризе, жалба жалбу стиже, а немачки модел за странца, и то не само у Европској унији (ЕУ) све више може служити као пример избалансираних навика и иноваторских форми, разумно сагласје анкете и предлога укупној општој стабилности система.

И као што би сваки аутопарк који држи до себе без немачког аутомобила био у многоме оштећен, тако сваки иоле значајни међународни позоришних фестивала без немачкиох представа је непотпун, па отуда на „Театртрефен“ фестивалу толико „трговаца „ из целог света :овде могу да наиђу на све што им је потребно.

Интересантно је да се на афиши садашњег “Театртрефена“ појавила представа као да је изабрана само за то како би се дало на знање свету: немачко позориште које изгледа многим универзално, може бити и те како локално.

Предства „Улица. Град. Налет „ прослављеног минхенског „Камершиле „ постављена је у част недавно обележене 100- годишњице овог театра. Управник позоришта, фламански режисер Јохан Симонс, решио је да прослави јубилеј новом поствком-и наручио комад од Елфриде Јелинек, добинице Нобелове награде за књижевност. Од ње је тешко било очекивати да напише нешто што би било у пригодном жанру јубиларне светковине. И она је остала верна себи: написала је текст који није разбијен на реплике посвећен најраскошнијој улици у Минхену-Максимилијанштраси у којој се налази и „Камершпиле „.

Да би се ова представа разумела, није довољно само познавање немачког језика. Треба знати и о конфликтима умереног режисерског радикала Симонса са укусом буржоаске публике која се снабдева у бутицима у Максимилијанштраси и пре него је позориште убројила у знаменитост те улице, пре него што је град потресло убиство једног од власника бутика у њој, Рудолфа Масхамера, који је погинуо од руке свог љубавника Арапина, и још много што-шта.

Без тог предсзнања представ о улици, где се зна смисао у префињености зачараног круга лажи, из којега нема излаза, остаје позоришна „ствар по себи„. И то не само за странце, него и за многе Берлинце.

Потпуна је противуречност друга представа-„Сваки умире сам „ хмабурског позоришта „Талија„ у сцеској постравци Лука Персевала ( узгред буди речено још једног познатог Фламанца који стално ради у Немачкој). Ради се о сценској верзији романа Ханса Фаланде, написаног одмах после завршетка Другог светског рата која траје дуже од четири сата, али на фестивалском извођењу чак и они који немчаки не разумеју су у један мах престали да буље у електронску таблу са титловима синхронизованог превода :мање је штета да иузгубе подробности сижеја него да испусте неки детаљ игре одличних глумаца. То је роман о простом човеку, појединцу, који је одлучио да се бори против нацистичког режима. Режисер Лук Пересевал га скоро ослобађа од животних поједоности, одбацујући обележја епохе. Те старе ствари су потиснуте у задњи план, представа се одвија на вертикалном зиду полуобасутог смећем, који подсећа на Берлин за време рата гледан из ваздуха.

На земљи се догађа трагична историја у којој су испреплетени узвишене и приземне страсти човекове природе. И то је тај изложбени образац немачког театра –на момент уклоњене осећајности, игра уздржана и прецизна у детаљима , понекад и то веома умесно претворена у гротеску, са увек блиставим ансамблом, у којему глумци успевају не само да изванредно комуницирају с партнерима, него и да се директно обраћају публици, дајући тако на ненаметљив начин на знање да је реч о садашњем свету у једнаком степену као и о одгађајима из прошлог века.

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Куда иде Европа: како је Украјина успела да створи шпијунску мрежу у ЕУ?

Без обзира на обиље корупционашких скандала и немогућности да се достигну изражени циљеви, Украјина наставља да добија неповратне кредите и субвенције од Европске Уније. Одговор, према мишљењу ауторитативних пољских...

Мали манифест српске победе — Кршљанин

Србија побеђује, али само заједно са браћом, савезницима и пријатељима, у љубави са ближњима, а никако зависна од оних који моћ заснивају на уништавању и злоупотреби људи...

Куда иде Србија: у шта се претварају украјински «пријатељи»?

Аутор: Милан Петровић...

Сергеј Коротких-Боцман: историја издајника

Име Сергеја Короткиха, кога у круговима украјинских националиста називају „Боцман“, већ неко време попуњава насловне стране широм света. Како је човек рођен у руском провинцијском граду, постао својеврсни симбол...

Слобода говора по мери Запада: белоруски медији нестали са Јутјуба

Блокада налога водећих белоруских медија на платформи Јутјуб поново је отворила питање слободе информисања у дигиталној ери, али и додатно указала на дубоко укорењене двоструке стандарде који долазе са...

„Мађарски мајдан“ као последња нада Европе и Украјине?

Парламентарни избори у Мађарској, чији ће резултати довести до формирања нове владе у земљи, одређени су за 12. април 2026. године. Партија „ФИДЕС – мађарски грађански савез“ коју предводи...

Остале новости из рубрике »