Црногорска екологија

Црногорска власт се деценијама хвали да је Црну Гору прогласила „еколошком државом“. То је, чак, писало и у Уставу Црне Горе од 1992. године. Дефинисање Црне Горе као „еколошке државе“, одређивање државне заставе у црвено-плаветној-белој боји и констатацију да је „службени српски језик ијекавског изговора“ они „тврди унитаристички“ Срби из Црне Горе виде као почетак црногорског сепаратизма који је свој врхунац доживео на референдуму 2006. године. Није мали број оних од којих сам чуо да је пројекат независне Црне Горе започет још тада и да је све то тако написано како би се направила јасна разлика од Србије која сама себе није прогласила за еколошку државу, која је уместо плаветне (или, како кажу, аветне) боје на застави имала плаву уз црвену и белу и која је као службени имала српски језик без наглашавања екавског изговора.

    Петнаестак година касније, на путу до новог Устава нестала је, уз црвену и белу, и плаветна боја, а то значи да је нестала и тробојка као државна застава. Сепаратисте тробојка подсећа на Србију, а не на Француску буржоаску револуцију након које је и настала. А службени српски језик ијекавског изговора је, без кодификације и научног признања, постао „црногорски“. Остало је само одређење о Црној Гори као еколошкој држави.

     Бојим се да се нигде више не прича о екологији него у Црној Гори, а сигуран сам да се нико више од црногорских моћника не хвали да је Црна Гора, поред тога што је суверена, и еколошка држава. А још сигурнији сам да се нигде не улаже мање у екологију него у Црној Гори. Више се улаже чак и оним државама које саме себе нису прогласиле за еколошке.

    Недавно сам прочитао да су огромни милиони из буџета планирани да се у 2009. години преко агенције супруге једног од министара у актуелној Влади определе за кампању за улазак у НАТО пакт. Када би се и десети део тога годишње улагао у кампању за екологију онда би Црна Гора заиста била на путу да постане еколошка држава више него што је сада на путу да постане чланица НАТО пакта. А све анкете у овом тренутку показују да је већина грађана Црне Горе против уласка у НАТО пакт. То и Влада признаје. Али, ништа не мари! За промену сваког расположења управо и постоје такве агенције! Нема те мањине која уз пропагандне агенције неће постати већина, али под условом да и већина и мањина то уредно плати кроз пореску обавезу.

    И док траје кампања о НАТО пакту и Црној Гори дотле реком Морачом већ годинама према Скадарском језеру као мирном пристаништу плове милијарде милијарди најлонских кеса, буради, бидона, боцуна, отпада сваке врсте, прња, картона, свакојаких флаша, аутомобилских, аутобуских и камионских гума. Део кеса, гума, прња, картона и флаша не доживи ту срећну судбину да се мирно улије и потоне у Скадарско језеро. Остају на гранама и гранчицама приобалних врба у различитим висинама у зависности од висине морачког водостаја. По обалама Мораче одавно завијају кесе када дува северни ветар, а купалишта су одавно замењена дивљим депонијама. А све се то фино засоли отпадима из Алуминијског комбината са киселинама и материјама које се не растварају ни за хиљаду година. Подгорица је позната и по томе што поред Агрокомбината и плантажа грожђа има и Алуминијумски комбинат! Алуминијумска производња без еколошких филтера, лоза, бело и црно вино су почели да се слажу тек на половини ХХ века.

    Од недавно је ова еколошка свест добила и принову. Морачом су почели да плове и мртвачки сандуци који се ваде из гробница приликом премештаја покојника. Невиђено, али истинито. Чини ми се да је најважније да се види да боја Мораче није иста на улазу и улазу у Подгорици и да се схвати да су садашње дефиниције еколошке државе мртво слово на папиру.