1.Мај - ћевапи, димне бомбе и батине због тражења „социјалне Европе“

Међународни празник рада је понегде прошао и у понешто другачијој атмосфери, као на пример у Москви на Црвеном тргу.

Ако бисмо начин на који је обележен 1. Мај широм европског континента посматрали као својеврсни лакмус папир радничког незадовољства својим положајем, онда бисмо дошли до прилично неочекиваног закључка да је мера радничког стрпљења превршена управо тамо где би се наизглед то могло најмање очекивати, а то је у земљама Европске уније, и то поготово у њеним јужним земљама где су се уместо роштиљских ватри разгоревали сукоби са полицијом, а уместо пива се гутао дим петарди.

Дакле, и поред ноторне истине да је садашња социјална ситуација у Србији незавидна, а будућност неизвесна, чини се да је количина преостале наде још увек довољно велика да се србски радници за Међународни празник рада већински определе да га проведу на познатим излетиштима са залогајем ћевапа у друштву пријатеља. Наравно, како смо видели, било је и организованих синдикалних протеста на којима се поручивало да „нема шале са радницима“, али ни то очигледно није подсећало на вреле европске улице на којима је очајање достигло тачку кључања. Тако су на пример поводом протеклог Првог маја у Шпанији демонстрирале десетине хиљада људи уз бубњеве и пиштаљке у чак седамдесет градова широм земље, што се завршило тако што су маскирани демонстранти разбијали радње, а све због јадног стања у тамошњој економији, у којој је незапосленост „закуцана“ на 25%.

Пуно разлога за незадовољство су имали и Пољаци, зато што по речима њиховог бившег премијера Лешека Милера – „у данашњој Пољској гладује 800.000 деце, више од милион Пољака није у стању да отплаћује кредите, а два и по милиона људи не може да нађе посао“. У Италији су такође поводом радничког празника избили сукоби између полиције и стотина демонстраната који су на њих бацали димне бомбе, бесни због рецесије и мера штедње, а слично је било и у Грчкој где је полиција насумично тукла хиљаде демонстраната дуже од сат времена, који су се усудили да траже, како су узвикивали - „социјалну Европу“. Међутим, како се одмах видело, и Грци су уместо „социјалне Европе“ добили само „европски пендрек по леђима“, и то у буквалном смислу речи.

Па ипак, Међународни празник рада је понегде прошао и у понешто другачијој атмосфери, као на пример у Москви на Црвеном тргу, где је продефиловало 100.000 људи са заставама и транспарентима, и то како се чини у прилично добром расположењу јер је на њима писало „Поносан сам на своју земљу“, а посебно су разлога за задовољство имали становници Крима, којима су управо за Први мај повећане пензије за 50 посто, с обзиром да је раније њихов износ у Украјини био знатно нижи него што је сада у саставу Руске Федерације.

Али да се поново за тренутак вратимо на домаћи терен и на прославу Првог маја у Србији. Наиме, празник рада је прослављен на уобичајен начин, а то значи претежно у популарним излетиштима, уз музику, роштиљ, дружење и спортске активности. И мада актуелни економски показатељи уопште не дају пуно разлога за такву опуштеност, већ најпре за дубоку забринутост, ипак је тешко отети се утиску – да су незаслужени ћевапи са музиком за нијансу боља варијанта од „заслужених“ батина због тражења „социјалне Европе“.