Најбогатији српски министри

Божидар Ђелић и Драган Ђилас одрекли су се државних плата у хуманитарне сврхе.

Ако је судити према томе како се односе према платама које би требало да примају у републичкој влади, бар Божидар Ђелић и Драган Ђилас мотиве за прихватање потпредседничке, односно министарске функције, нису пронашли на материјалној страни. Обојица су, наиме, одлучила да целокупне плате дају у хуманитарне сврхе.По половина Ђелићеве вицепремијерске плате одлазиће у Фонд „Зоран Ђинђић” и за незбринуту децу са Косова и Метохије, док ће Ђиласова министарска плата у хуманитарне сврхе „одлазити” преко Народне канцеларије, чији је директор до уласка у владу Ђилас био.

– Мој принцип од уласка у политику је да од државе не узимам надокнаду за свој рад, али такође сматрам да је нормално да министри добијају адекватне надокнаде, имајући у виду одговорност коју имају због посла који обављају – каже Ђилас за „Политику”, а на питање од чега ће онда да живи, да ли ће да троши уштеђевину или има и неке друге изворе прихода, одговара: „Као што знате, сувласник сам највеће фирме у овом делу Европе у медијском пословању и имам годишњу добит од које ћу живети. Сву своју имовину уредно сам, по закону, пријавио надлежним државним органима.”

И Ђелић и Ђилас су у политику ушли већ добро ситуирани, тако да није тешко претпоставити да им министарске плате, које износе око 100.000 динара (без додатака), неће недостајати. Сам Ђелић недавно је изјавио да је још када је 2001. на позив Зорана Ђинђића дошао у Србију оставио посао који му је доносио годишњу плату од милион марака. Сада је пак Ђелић на удару Српске радикалне странке, чији га генерални секретар Александар Вучић оптужује да је од Одбора за решавање о сукобу интереса сакрио да поседује и 10 одсто акција Меридијан банке које, према Вучићевим тврдњама, на тржишту вреде око 11 милиона евра.

Ђелић је, наравно, демантовао све Вучићеве тврдње, рекавши да је сву своју имовину пријавио, а коначан одговор на питање ко је у праву даће Одбор за решавање о сукобу интереса за два дана.

Богатство српских политичара још дуго ће интригирати јавност, с обзиром да, упркос обавези да своју имовину пријаве већ поменутом Одбору (што су сви министри нове владе и учинили), не постоји и обавеза овог тела да са тим подацима упозна и грађане. Политичарима у Србији остављено је да сами одлуче да ли ће информације о свом иметку да поделе са јавношћу. Милован Дедијер, председник Одбора за решавање о сукобу интереса, подсећа да је Одбор предлагао влади да се у Предлог закона о спречавању сукоба интереса унесе одредба према којој би ти подаци били јавни, али да та иницијатива није прихваћена.

– Предлог закона враћен је сада министрима и надам се да ће нас позвати да о томе још дискутујемо. Очекујем од министра правде да организује расправу о овом питању – каже Дедијер за „Политику” . Он додаје да је неопходно да ти подаци буду јавни и оцењује да би јавност тих података омогућила и бољу контролу њихове тачности, па индиректно и оцену искрености и поштења политичара. Он, међутим, додаје да би, према његовом мишљењу, грађанству требало да буду доступни подаци о покретној и непокретној имовини политичара, акцијама и другим врстама прихода, али не и о штедњи, зато што то може бити опасно.

Са њим се, међутим, не слаже Владимир Гоати, председник Транспарентности Србија, који је веома скептичан у погледу објављивања имовинских картона политичара, уколико нема никаквих повода за то.

– Ту долази до сукоба два принципа. С једне стране је обавеза пријављивања имовине, а са друге је принцип приватности. Зашто би неко образлагао да има овакав или онакав ауто, ако не постоји никаква сумња у погледу начина на који је он до тог аута дошао? Зашто би се нечија имовинска карта а приори доводила у сумњу – пита се Гоати.

Он, такође, упозорава да би објављивањем тих података, можда, боље стојећи политичари били извргнути ризику да се нађу на мети криминалаца, а Србија се, како примећује, није показала баш најуспешнијом у заштити појединаца од криминалних група.

С друге стране, паре које као надокнаду за посао који раде политичари добијају од државе, никако не би смеле да буду тајна, јер је то, како додаје Гоати, новац који они добијају од грађана, пореских обвезника.

Чак и да неки функционер не пријави имовину, најгоре што може да се деси, према Закону о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција, јесте да Одбор јавно препоручи његово разрешење, уколико је постављен или именован на функцију. Пре тога, међутим, Одбор може да изрекне „нејавно упозорење”.

Ако је реч о функционеру кога су на функцију изабрали непосредно грађани, може му се изрећи мера нејавног упозорења и мера јавног објављивања одлуке о повреди закона, а функционеру кога је на јавну функцију изабрао орган који је непосредно изабран од грађана изриче се, уместо мере јавног објављивања одлуке о повреди закона – мера јавног објављивања препоруке да поднесе оставку.

Одлука којом је изречена мера јавног објављивања одлуке извршава се објављивањем цитата изреке и сажетог образложења у „Службеном гласнику Републике Србије” и у другом средству јавног обавештавања.

Функционеру који после престанка јавне функције повреди овај закон може бити изречена само мера јавног објављивања одлуке о постојању повреде овог закона.

Пријављивање унапред

Негативне реакције у јавности изазива и чињеница да Одбор за решавање о сукобу интереса није у обавези ни да провери истинитост података које им достављају политичари, осим уколико неко није поднео пријаву због сумње да одређени функционер није у картон унео све чиме располаже, или пак ако у Одбору сами не посумњају у веродостојност података.

Теоретски, то пружа могућност некоме да на почетку мандата пријави да има, рецимо, 500.000 евра, иако их још нема, али намерава да их у наредном периоду стекне, на мање или више незаконит начин. Упоређивање пријављених података на почетку и на крају мандата не би, на тај начин, показало никакву неправилност и он за то не би одговарао.

Дедијер, међутим, мисли да такве приче спадају у „свет фантазије”.

– То је више виц, него могућност – каже он, али признаје да се Одбор већ једном сусрео са сличним покушајем. Један функционер нижег ранга је, наиме, пријавио да поседује, према Дедијеровим речима, милион или два евра, али је, како каже, било више него очигледно да то није истина.

– Накнадном провером то је и потврђено, па је тај функционер кажњен – каже председник Одбора за решавање о сукобу интереса.

Мало јавно, мало тајно

За разлику од српских, црногорски функционери су „транспарентни”, с обзиром да имовинске карте тамошњих 1.700 функционера нису тајна. У Црној Гори постоји, као и у Србији, сличан закон и орган који брине о његовом спровођењу – Комисија за конфликт интереса, али се тамо имовина коју политичари у Црној Гори пријаве „ставља” и на Интернет.

Тамо, рецимо, пише да Филип Вујановић, председник Црне Горе, од непокретне имовине има викендицу, коју му је пре 25 година поклонила мајка, затим гарсоњеру од око 30 квадрата у Сутомору, коју му је такође поклонила мајка, као и стан од 157 квадрата у Подгорици, који је стекао заменом два стана.
Његова плата је 535 евра. Супруга Светлана нема непокретну имовину. Њихова деца немају непокретности у свом власништву, а немају ни приходе.
Подаци о томе да ли и колику уштеђевину црногорски политичари имају на рачунима у иностраним банкама, међутим, велика су тајна.