Фламански националисти однели су победу на парламентарним изборима у Белгији. Њихов циљ је јасан: формирање сопствене државе која ће бити независна од сиромашног валонског дела. Шта се може десити са Белгијом?
Никада раније тако велики број Фламанаца није гласао за странку која тежи или независној Фландрији или у најмању руку великој аутономији. Истовремено је посебно велики број Валонаца гласао за социјалисте. Они су желели потпуно супротно: јачање заједничке државе и унутарбелгијске солидарности. Раздор у Белгији је све дубљи, примећује коментатор Радиа Деутсцхе Велле. Сада отворени сепаратиста Барт де Вевер, шеф Нове фламанске алијансе, и Валонски шеф Социјалиста, Елио ди Рупо имају незахвалан задатак формирања Владу за целу Белгију.
Ипак то је могуће и неоходно. Де Вевер не би требао намерно дозволити да коалициони преговори пропадну мислећи да ће се на тај начин приближити остварењу свог циља - самосталне Фландрије. Већина Фламанаца је желела и жели јединство државе. И управо у тренутку финансијске и економске кризе бирачи пре свега очекују јако вођство, пише Деутсцхе Велле.
Упркос томе нова белгијска Влада мора спровести реформу државне стуктуре. Фламанци се мора понудити још више децентрализације иу питањима финансијске политике како би се сепаратистима одузео ветар у леђа. Истовремено се морају решити проблем са којима се суочава изборни круг у који спада Брисел и околина. Тамо велики број Фламанаца негодује јер се све више франкофоних сели у Догађаји подручје при чему захтевају испуњење својих језичких права. Ипак радикални Фламанци морају увидети да они усред Европе у 2010. години не могу бити острво који је чист у језичком и етничком смислу. Осим тога не би требало бити тако сигурни да ће њихово релативно веће богатство у односу на Валонце заувек потраје. Економско стање се такође може променити, а онда би можда они могли бити упућени на тражење солидарности.
Но, као да политички односи у земљи нису већ довољно компликовани, земља од 1. јули преузима предсједавање ЕУ. То се дешава у време егзистенцијалне економске и финансијске кризе која све више постаје и политичка криза. Већ сада се може предвидети: Као земљи на челу ЕУ Белгији неће поћи за руком да буде лидер Уније јер ће се њени политичари бавити готово само унутрашњим питањима. Као и увек када такво вођство недостаје рупе ће попунити велике државе чланице ЕУ. Тада ће се поново чути јадиковка о неравнотежи међу земаљама Уније која гласи: велики одлучују о судбини малих. А то ће бити перфектан наук за Белгију и Европу: како ускогрудни регионализам паралише, док други одлучују.
