Нама треба радних акција, какве параде поноса!?

ДВЕРИ:Подржао си протест породичних људи који Двери организују у суботу, 9. октобра у 13 часова на платоу испред Философског факултета у Београду. Прво питање гласи ЗАШТО?

Људе из Двери сам тек недавно упознао, на састанку поводом ове акције. Дакле, нисам до тада уопште био упознат са радом организације, али ми се идеја са којом су ми се обратли одмах свидела из два разлога: 1) зато што је ненасилна а јасно антирежимска и 2) зато што није само ПРОТИВ, што је код нас већ деценијама једини мотив за животну борбу, већ у први план истиче значај породице и породичних вредности за појединца и цело друштво. Управо породица, као основна ћелија друштва, је у овим суровим индивидуалистичко-материјалистичким временима на највећем удару. Или да се изразим модерно: трпи највећу дискриминацију. Српска држава је суочена са нужношћу штедње прво смањила давања трудницама и породиљама, приватне компаније ретко поштују родитељске обавезе и пориве, децу је све теже и скупље уписати у државна обданишта, смањење стопе ПДВ-а на опрему за бебе је одлучно одбачено и у бољим временима…

Испада да је хендикеп бити породични човек који одгаја будуће пореске обвезнике, службенике, војнике… Ми у томе, на жалост, чак и трчимо пред Европом, којој без размишљања и критике тежимо. А немамо ни имиграцију да нас допуни. Мислим да је то тема која је много важнија и природнија за дневни ред од ове која се, представљена као круцијално мерило слободе друштва, већ годинама намеће, под јаким притиском са стране. Да не причамо о потпуној партизацији државе, корупцији и криминалу у државним структурама. Колико год желео особама ЛГБТ сексуалне оријентације да реше проблеме дискриминације са којима се срећу у свакодневном животу, никада нећу бити за то да им се да право усвајања деце. А без деце нема ни опстанка државе (да некога не увредим помињањем нације).

ДВЕРИ:Има ли овај народ неку важнију тему од геј параде, за коју си се такође као и сви ми заложио да је треба отказати?

Пре свега застарео, квазиреформисан, неквалитетан, скуп и корумпиран систем образовања, без стратешке везе са плановима и потребама привреде и друштва. Затим са тиме најдиректније повезано одсуство перспективе младих људи које родитељи не могу да пошаљу “напоље” на школовање и лоша пракса масовног ослањања на домаће партије и стране фондове за што лагодније ухлебљење. Самим тим и одбацивање било каквих моралних кочница на путу ка остваривању себичних циљева ситних људи. А то су само неке теме јер је исто и у здравству, пензионим и социјалним фондовима… Нама требају радне акције, бре, какве параде поноса!?

ДВЕРИ: Твоја последња колумна носи наслов КАКВА ВЛАДА - ТАКВА И ПАРАДА?

Осетио сам се слободним да позајмим слоган од организатора суботње шетње. Капирам да им га нису смислили ни Крле ни Шапер а, опет, има тај за маркетинг потребан римовани одјек у подсвести. Влада је поласком од аксиома да све наређено од одабраног центра моћи мора беспоговорно да се изврши и ископира, без уважавања специфичности српског друштва, изабрала да не искористи у потпуности домаће потенцијале напретка тј. субоптималан приступ изградњи државе и друштва. Доста друштвене енергије се губи на овакве периферне ствари. Очигледно се на тој периферији врти најслађи кеш. Нећу да улазим у теорије завере о симболичном набијању каке на нос, од стране неких “одела” из Брисела. И пилету се могу пресадити сисе силом али му неће баш најбоље пасовати, поготову ако, као јадно српско заборавно пиленце, нема пара ни кукуруза да кљуца.

Такође бих раздвојио питање организације параде од потребе да особе ЛГБТ сексуалне оријентације не буду професионално, физички или емотивно дискриминисане у реалном животу. Питање параде у центар борбе за остварење овако озбиљног циља стављају пре профи вође ЛГТБ НВО, него целокупна ЛГТБ популација.

ДВЕРИ: Како ти изгледа актуелна српска музичка сцена? Нешто више нема пуно музичара и других уметника у отворено критичком ставу према режиму?

На српској музичкој сцени се тренутно догађа доста ствари које ми се баш свиђају. Од “новитета” бих у електроници издвојио Милана Станковића Севдаха и нашег Дорћолца Марка Грамофонџију, у “гитарама” “С.А.Р.С.” а у репу, који нам је никада бољи, колеге из ТХЦФ-а. То су моји тренутни фаворити, додуше нико од њих не говори баш на исти начин о режиму као БС, Ф4 или ја соло, али која би била поента да смо сви исти? Нема ни праве опозиције режиму која би инвестирала у “своје” музике и музичаре, а само је нас пар будала који би се овдашњим свињарима и свињаријама бавили аутотерапеутски, без подебеле материјалне накнаде. И онако је паметније не мешати музику и дневну политику јер је прва много универзалнија од друге. Дуже ће трајати наше песме које говоре о животним вредностима него о беживотним безвредницима. На нашу срећу и ми смо створили више ових животних.

Наставиће се…