Наступање „нове ере“ за Републику Српску?

Пре неки дан, на састанку министара унутрашњих послова чланица ЕУ, једногласно је донета одлука о укидању виза за грађане БиХ. Високи представник ЕУ у БиХ, Валентин Инцко, оценио је да је то најава нове ере за БиХ. Визна либерализација омогућава грађанима те земље да слободно путују највећим делом европског континента, а с друге стране, БиХ и њене грађане приближава – како каже – „европској домовини, којој и припадају”.
 

Паралелно са укидањем виза одвија се и припрема за именовање специјалног изасланика ЕУ за БиХ, од чијих ће оцена кретања у тој земљи несумњиво зависити процес њеног придруживања Унији. По свему судећи, то место ће заузети Милан Кучан, некадашњи председник Словеније. Како се истиче у Љубљани, на основу југословенског политичког искуства и доброг познавања прилика у БиХ, он је за то идеална особа. Отуда, већ му је поверено да подробно изанализира стање у БиХ и на основу тога предложи пут који би довео до уставних промена.
 

У Републици Српској сматрају да Кучан као специјални изасланик не може да допринесе стабилизацији земље. Јер, ако је допринео разбијању вишенационалне Југославије, како може да има конструктивну улогу у држави која није ништа мање комплексна од СФРЈ? Уз то, како међу народима БиХ може да игра улогу непристрасног посредника када је до сада више пута потврдио своју србофобију?

Очито, у праву је Ицко када каже да наступа нова ера у односима БиХ и ЕУ. До сада је на Републику Српску углавном вршен притисак на бруталан начин. Накарадним тумачењем Дејтонског споразума, на конференцији одржаној у Бону 1997. године представници земаља којима је поверено „старатељство“ над БиХ одлучили су да Високи представник ОУН (од 2002. ЕУ) добије диктаторска овлашћења. Под образложењем да народи и републике БиХ не могу да се договоре око спровођења потребних реформи и пуне примене мировног споразума, дато му је право да намеће привремена решења (укључујући и промене устава, које наводно не нарушавају принципе Дејтона) и смењује неподобне државно-партијске функционере.

То је био увод у инквизиционо прогањање српских политичара у БиХ и колонијално преуређивање те државе.Ипак, Република Српска је и то преживела. Западна српска држава, у чије темеље су током Отаџбинског рата (1992-95.) уграђене кости десетина хиљада бораца, чврсто је саграђена. Но, Запад не одустаје од зацртаног циља: централизације БиХ, тј. претварања те, како је мировним аранжманом договорено, конфедералне творевине, у чврсту федерацију.
 

Брисел и Вашингтон и даље имају намеру да поткопавају државност Републике Српске, како би она постала обична федерална јединица или покрајина БиХ, суштински уређене као грађанске а не државе три равноправна конститутивна народа. Само што ће сада покушати да свој циљ остваре другачијим методама: много интензивнијим уцењивањем европским интеграцијама. А да би игра са штапом и шаргарепом била ефектнија биће коришћен и ефекат поређења. Стално ће се истицати како, ето, чак и Србија, по цену болних уступака, убрзава свој пут ка чланству ЕУ, док захваљујући непопустљивости Бање Луке народ РС и целе БиХ испашта.
 

Но, та игра неће успети. Срби из Републике Српске су чвршћег кова од своје браће источно од Дрине. Они су крвљу и знојем стварали РС и неће је дати због крпица и ђинђува, и то чак пре виртуелних, које лепо делују у „пропагандном филму“ али их житељима БиХ и Србије уистину нико не нуди. ЕУ се и сама суочава са бројним економским и политичким проблемима, па је задње што треба очекивати да ће се много бавити развојем кандидата за чланство или препородом нових делова ЕУ (чак и ако их после Хрватске буде). Брисел експлоатише илузију да чланство у ЕУ на волшебан начин решава све тешкоће, а није више спреман да одреши већ полупразну „кесу“, како би издејствовао оно што жели.

То добро знају релевантни политички фактори у РС. И да није тако, као што сам рекао, не би продали своју државу, а тим пре овако сигурно неће чинити било какве уступке који би је ослабили. Мада, можда и неће морати да се носе са насртајима на РС. Можда сам ја оптерећен црним слутњама. Јер, сада сам се сетио онога што је 2008. године Кучан рекао у интервјуу за Радио „Слободна Европа“. Тада је изјавио: „Оно што смо тражили за себе на основу нашег природног и нашег чак и југославенским уставом гарантованог права на самоопределење, то, наравно, признајемо и свима другима.“
 

Из тога би требало закључити да ће Кучан подржати право РС на самоопредељење, односно да га Брисел шаље у БиХ – пошто је дефинитивно прихватио да је та земља вештачка, дугорочно неодржива творевина – да предложи модел разлаза њених конститутивних народа, односно ентитета. Наравно, у питању је сарказам. Нити је Кучан принципијелан човек (његова изјава односила се само на „право“ косовско-метохијских Албанаца), нити је ЕУ заснована на моралу. Та Унија је политичко крило НАТО-а, а тај савез је отелотворење модерног фашизма. Можда су то јаке речи, али су, с обзиром на оно што је НАТО до сада учинио, истините. РС, у то нема сумње, чека нова серија притисака. Али и њих ће савладати тамошњи Срби, сигурно више подржани од Русије него што могу да буду издати од стране официјелног Београда.

Драгомир Анђелковић,