Император Павел Први – ручак према распореду

Увече 11. марта 1801. године у Санкт-Петербургу на заједничкој вечери на челу с генералом Бенигсеном и грофом Паленом окупили су се учесници завере против императора Павла. Они су попили много вина, многи завереници су били пијани. Крајем вечере је гроф Пален рекао: Запамтите, господо, да би човек појео омлет он мора да разбије јаја. То је било далеко од гастрономије, већ алудирало на убиство цара. После вечере су завереници отишли у дворац императора. Савладавши  супротстављање чувара, они су нашли императора Павла. Император, који је одбио да абдицира, био је угушен. Народу су објавили да је он умро од срчане капи…

Император Павел, који је владао Русијом само у току 4 године крајем 18. и на почетку 19. века, а који је себе објавио заштитником и шефом Малтешког витешког ордена, био је један од најнеобичнијих руских монарха. Неки га сматрају лудим каприциозним деспотом, други, напротив, сматрају Руским Хамлетом, романтичаром и витезом, који није био схваћен.

Живот Павла је подсећао на навијени сат: он је све чинио у одређено време. Обично би се он рано дигао, попио левантијску кафу и већ у 6 сати ујутро примао петербуршког генерал-гувернера који му је реферисао о догађајима. Када је постао император, он је покушао да научи своје поданике да ручају када је ручао он – у један сат. 9 сати увече је Павел вечерао, у 10 сати већ спавао. Император Павел је био противник претеране раскоши, он је био веома скроман што се тиче јела и пића. Ручак Павла Првог, како су казали они, који су га добро познавали, састојао се од чисте невске воде и два-три једноставна, а здрава јела. Свакако, узимајући у обзир да је етикеција тражила специјални церемонијал и луксузно сервирање, њему су служили различите специјалитете, као што су трифе и кечиге, император би често одбио да то једе. За ручком би он попио чашицу бургундског кларета – док су гардијски официри пили за ручком по неколико флаша шампањца. Павел је највише волео виршле са купусом.

Павел је тражио да би број јела код племства зависео строго од њиховог чина. Рецимо, мајор је морао да има најмање три јела. Једном је император посетио хусарски пук, у којем је служио будући херој рата 1812. године Јаков Куљнев. Он није био богат, зато је за ручком јео само једно јело. Када га је император питао, колико јела му служе за ручак, Куљнев, знајући претерани педантизам Павла, као и то да не подноси никакву лаж, одговорио је: Три, Ваше величанство: кокошка на леђима, кокошка на трбуху и кокошка на боку. Императору није остало ништа друго него да се засмеје.