Радун: Геј парадa на равној гори подржава тероризам

Београд, који бритким хумором може лако да порази и моћне и уображене, је на овај начин прокоментарисао склапање коалиције Чеде и Вука. Ова двојица су се као два очајника ухватили један дрогог, да би заједно прешли цензус и прогласили су то за Преокрет. Позвали су председника Тадића да преокрене политику «пузајућег признања реалности независног Косова» у политику експресног признања и прихватања сецесије јужне српске покрајине. На тај начин, ова накарадна коалиција квазимонархиста и искрених пронатовских анархолиберала, се представила србској политичкој јавности као једина која јавно прихвата сецесију, лобира да се она прихвати и то зову преокретом. Рече човек – ово је за мене преокрет и скочи с моста у ладну реку.

Но деструкцији и бизарностима српске политичке сцене као да нема краја. Осим старог Вука и млађаног Чеде за прво место најдеструктивнијег србског политичара се боре још и Чанак и Динкић. Ови јахачи српске политичке апокалипсе као да се такмиче ко ће својим потезима или изјавама учинити већу морални или материјалну штету овом народу и овој држави.

Таман кад човек помисли да ипак испред њих свих предњачи војвођански фирер» Чанак (који је волео да се слика у хитлеровским позама) са предлогом протеривањем руског амбасадора Конузина, који по њему влада Србијом (а амерички и енглески се ето јадни ништа не питају у Србији), ту се појави Динкић са својом регионалистичком ујдурмом у којој се предвиђа нова пљачка Србије и њено растакање на регионе, а све у истом трошку. Па кад чујемо Вука Драшковића како гусла пронатовске ставове и како иде и даље од Чеде у прихватању «реалности» илити признању сецесије Косова онда помислимо да их је он све надмашио.

»Хуманисти» промовишу позиве на тероризам и антисрпску хистерију

Но ипак је све њих далеко превазишао Чеда Јовановић са својим расистичким испадима када је летос представнике афричких земаља називао «канибалима», а у служби подршке америчког пројекта «арапско пролеће», у коме су бројне државе порушене или дестабилизоване. Но ипак врхунац безобразлука и екстремизма је Чедина подршка или саглашавање са оним антисрбским памфлетистом грчког презимена из Црне горе који је уз то и саветник тамошњег председника скупштине. Не би смо овде понављали какве је поред подстрекавања на тероризам и на убиство политичких лидера Србије и Републике Српске све расистичке и антисрпске ставове у том памфету износио «савјетник» председника црногорске скупштине. То је велика гомила пропагандних лажи којих би се сада постидели и усташки кругови – од «геноцидне творевине Републике Српске» па до сличних оптужби на рачун Србије. При томе је скандалозно што се председник скупштине Црне горе није око овог питања ни огласио, а камоли да је сменио саветника који је подстрекавањем на атентате и гомилом увреда и лажи према Србима пореметио односе две земље.


На све је то неки анонимни форум писаца из Београда, припадника Антисрбије дао подршку овом шовинистичком и србофобичном испаду од стране «саветника и писца». И она шта се десило – десило се да ја кап прелила чашу фрустрација и мазохизма Србије и реаговали су неки медији и људи против тога. На ту подршку позиву на насиље и тероризам према свом председнику и патријарху су са огорчењем реаговали и грађани и бројни коментатори. Са правом је тражена оставка Угричића који је покушао да се правда да је он «неопрезно» подржао подршку тероризму и проглашавање Срба за геноцидни народ - најгори на планети. Ето он јадан није знао шта ће се десити, а да је знао да ће једном и Србија реаговати он вероватни и не би то потписао. Жалосно и љигаво. Нигде ни речи попут – погрешио сам или нисам ни прочитао текст, сад схватам да нисам смео то потписати јер је текст позив на тероризам и на антисрпску хистерију. Не он се бранио овако – нисам знао да немам слободу мишљења. Па наравно да немаш слободу ако се том слободом и мишљењем крши закон или цивилизоване норме понашања.

Можемо се само питати колико још Угричића имамо у Србији на кључним местима у култури и медијима. Угричића који је да подсетимо био оптужен од угледних књижевних критичара Дунђерина и Владушића (Печат) да је правио у Народној библиотеци посебну полицу са црногорском књижевношћу у коју је сврстао Његоша, а то значи да га је избацио из српске књижевности. Кад је видео да се ту преиграо повукао је овакав скандалозан и штеточински потез и провукао се некажњено. Но сада није могао повући потез на петицију да се заштити опскурни памфлетиста. Сад је морао под притиском јавности и неких чланова владе – пре свега Дачића да се повуче са места директора Народне библиотеке Србије. Коначно да и код нас неко буде одстрањен са јавне функције под притиском медија због скандалозног понашања.

Угричићи владају србском културом и медијима

Е те и такве николаидисе и угричиће који су посејани по готово свим србским културним, научним и медијским институцијама је стао да брани несретни Чеда Јовановић за шта је са правом био оптужен од медија и министра Дачића да подржава оне који промовишу тероризам и то против председника и патријарха Србије и премијера Републике Српске. А оно што се заборавља у тој медијској оптужници је то да се исто тако даје подршка и антисрбској пропаганди о «геноцидности Срба», која је нова врста нацистичког сврставања Срба у «нижу расу» која мора да се клања вишим и да носи вечни жиг срама.
Зато слободно можемо николаидисе назвати постмодерним нацистима који у име људских прави, а и слободе речи, брутално сатанизују народе и позивају на тероризам који би за њих био «цивилизацијски искорак». Угричићи и чедомири су они који колаборирају са постмодерним фашизмом који је као и онај класични осудио Србе за све могуће и немогуће историјске кривице и злочине, да би могао да му пресуђује. Дакле нема никакве суштинске разлике између фашистичке, нацистичке и усташке пропаганде од порука које нам шаљу николаидиси и они који их подржавају у демонизацији Срба са обе стране Дрине. Оно што фасцинира је да су се и саме «оптужбе» толико мало промениле за све ове деценије.

Како је могао Чеда Јовановић, који није глуп човек, да оде тако далеко да подржи нешто што нико у цивилизованом свету, на који се она само на речима позива, не би ни помислио да оправда. Прво морамо схватити да то није нимало случанно. Форум писаца и разни угричићи и николаидиси са Чедином ЛДП-ом и НВО сценом предсетављају једно глобалистичко братство које има задатак да сузбија «србски национализам и хегемонизам» и да Србима непрекидно натура историјску кривицу и «историјску пресуду за геноцид» да би наш народ то на крају прихватио и деценијама се посипао пепелом по глави.

Циљ тог пронатовског лобија је пацификација Срба кроз прихватање историјске одговорности за све лоше што се десило на овим просторима у протекле две деценије, те да Србин мора да ћути и трпи понижења и ћушке свих «из региона». Пре свега да прихвати да се заувек одрекне Косова, да се одриче Срба из Црне горе, Босне, Хрватске и Македоније.  Док год постоји и мали отпор тој «новокомпонованој историји» Србима ће резни чедомири, угричићи и
николаидиси испирати мозак и проглашавати их за геноцидне монструме. Зато су угричићи са форума писаца «морали» подржати николаидиса, и зато су чедомири морали подржати све њих. Они су заједно и не могу се дистанцирати једни од других без обзира какве је огавштине неко од њих рекао или написао.

Да се разумемо овако нешто не би могло да се деси ни у једној европској или западној држави. Замислимо неког америчког сенатора коме је симпатичан текст који позива на убиство америчког председника. Он би у тренутку био одуван са политичке сцене медијским тајфуном једногласне осуде и ако не би отишао у затвор сигурно би се морао повући из јавности до краја живота. Дакле подршка промотерима терористичких аката према својим представницима и подршка онима који брутално блате земљу и народ који су те поставили ту где јеси би запечатила кријеру сваког политичара у свету. Свугде осим у Србији где је то могуће јер је то што Чеда чини – са благословом Запада. Нико нема што Србин имаде.

Ко нам је сместио николаидисе

Чеда је дакле «морао» да подржи друге чланове хашког и пронатовског лобија у Србији и Црној гори иако је свестан да би тиме могао ризиковати и пролазак цензуса. Но ипак се чини да сви они нису могли очекивати тако оштру реакцију српске јавности која је изгледала потпуно контузовано и слуђено од вишегодишњег испирања мозга и систематичног неговања спрског мазохизма. Верујемо да би се и Чеда добро размислио као и неки угричићи да су знали да ће ова отровна кап мржње и деструкције коначно пробудити и разљутити српску јавност која је пословично толерантна и трпељива.

Није далеко од памети да је то била и специјална психолошка операција да се загаде односи Србије, Црне горе и Републике Српске. Наиме једним оспкурним текстом човека који има јавну функцију саветника председника скупштине Црне горе, који је призивао атентат на политичке вође Србије и Републике Српске, као и на присутног Патријарха и народ, се постигао вишеструки ефекат. Брутално је сатанизована Репбулика Србска баш на њену двадесетогодишњицу и то не из антисрбских кругова Сарајева или Загреба већ у управо из Подгорице. На тај начин се добио ефекат антицирногосрког расположења и у Бања луци и у Београду. А затим кроз контра реакцију се и у црногорској јавности генеришу антисрбски ставови и ојачава анимозитет према Србији и Републици Србској. Свако ко не жели да икада у будућности ове три земље буду заједно или барем да се приближе је остварио пун погодак.

На крају као закључак можемо рећи да ако је због нечага добро што се ово десило то је да се домаћа јавност пробудила из пронатовске анестезије у којој је држе медији. Исто тако су коначно пале маске са угричића који владају добрим делом наше културне интелектуалне и медијске сцене. И на крају истерана је и деструктивна политика Чеде Јовановића који је у позицији да брани небрањиво и да покушава да изврда користећи медијске ресурсе Антисрбије.

Ово је и прилика да државотворне странке затраже изопштавање из политичког живота онога ко крши готово сва правила цивилизоване политике. Ко има разумевања за промоцију тероризма и атентата не може да се бави политиком. Додуше готово сигурни смо да ће га његови западни ментори опет спасити, али би кроз тај процес «опозива» он био демаскиран и компромитован те вероватно не би прешао цензус на предсеојећим изборима. А србска политичка сцена би без Чеде Јовановића ипак била за нијансу нормалнија и здравија. Можда не изгледа много, али се од нечега мора поћи.
 
Бранко Радун
Извор: Видовдан.орг