Кићење туђим перјем

У холу Централне народне библиотеке на Цетињу 1. новембра текуће године отворена је изложба поводом 160-годишњице "Горског вијенца". Отварајући изложбу министар у Влади Црне Горе Игор Лукшић је, поред осталог, дословно рекао:
"Коло које је Његош заметнуо у `Горском вијенцу` као власт народа претворила се у коло на коло толиких генерација. Петар ИИ Петровић Његош био је утемељивач црногорског друштва и савремене црногорске културе. Када је Вук Караџић уз Његошеву подршку водио борбу за реформу и побједу српског језика, црногорски језик је био у службеној употреби. "Горски вијенац" је написан народним књижевним језиком, а Његош је био први кодификатор језика својих Црногораца".
По Лукшићу, ако би се дословно тумачио, происходи да је управо владика Раде духовни отац савремених Дукљана. Разумије се, иста изјава противурјечи здравом разуму. Јер, како је Његошево српство могло послужити као утемељење савременом антисрпству у Црној Гори? Савремена црногорска псеудо-култура у непомирљивом је сукобу са културним и духовним обрасцем који нам је завјештао владика Раде. Није неопходно бити превише образован да би се до таквог увјерења дошло. Зато је Лукшићева изјава лишена сваког рационалног смисла. Зна уосталом и он сам да ствари не стоје тако како их представља јавности.
Посебно је бесмислена теза да је за вријеме Његошеве владе "црногорски језик био у службеној употреби" и да је управо владика Раде кодификатор црногорског језика.
Стиче се утисак да носиоци државне власти чврсто вјерују да могу да нам сервирају што им је воља. Ако је министар Лукшић у праву, било би природно да нам управо он цитира акт којим је Његош озваничио црногорски језик као службени. Разумије се, такав документарни акт не постоји, као што не постоји ни документарни извор којим је владика Раде, наводно, кодификовао језик са истим именом. Како већ рекох, зна то и сам министар Лукшић али му историјска истина не одговора. Уосталом, чињенице указују на сасвим супротан поредак ствари.
Млади Његош је још 1833. записао: "Српски пишем и зборим, сваком громко говорим, народност ми србинска, ум и душа слављанска". Умјесто предговора, у спјеву "Глас каменштака" Његош ће записати: "Српска пјесма од српског пјесника, који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа". На Цетињу је 1836. штампан "Српски буквар", а 1838. и "Српска граматика". Примјерци истих уџбеника остали су сачувани све до наших дана. Да је генијални пјесник одиста кодификовао "црногорски језик", исти уџбеници не би могли носити српско национално име. Заправо, свако ко је макар површно упућен у ову проблематику зна да највећи протагонисти пројекта црногорског језика отворено и јавно признају да њихов језик још није кодификован и да му кодификација тек предстоји.
У минулим годинама црногорски културни и информативни простор масовно је преплављен изјавама које врхуне неистинама, кривотворинама и силовањем разума. Најновије иступање министра Лукшића превршило је сваку мјеру. Његошу се приписују идеје које он никада није заступао. У питању је дубок суноврат разума и савјести. Зато смо морали реаговати. Јер што је много, много је. Па ако је и од ресорног министра Лукшића.