Олимпијада као барометар стања руског спорта

Лондонска Олимпијада се одржава две и по године после Олимпијаде у Ванкуверу, која је репрезентацији Русије донела свега три златне медаље и понижавајуће 11. место по укупном броју освојених медаља. Ако су Олимпијске игре барометар општег стања спорта, онда су летње Игре у том смислу далеко поузданији барометар од зимских, јер је број могућих награда три и по пута већи, а улога „фактора изненађења“ (када због зимских услова испустимо два-три злата и паднемо за неколико места на листи) сведена је на минимум.

У току читавог постсовјетског периода руски спортски барометар бележио је пад, и по броју награда, и у погледу статуса у светској спортској хијерархији. Тај пад није био стрмоглав, али је ипак сувише очигледан. У Атланти 1996. репрезентација Русије више није изгледала као наследница моћне репрезентације СССР-а, али није морала да се брине за друго место по броју медаља иза Американаца. Већ 2000. године у Сиднеју први пут је осетила како јој Кинези дишу за врат и у последњем тренутку је претекла конкурента који је већ почео да је сустиже. У Атини 2004. је и њега пустила испред себе, а у Пекингу 2008. је поново била трећа, али већ више није ни покушавала да достигне ни Кину ни Америку. Зато се за место у великој тројци озбиљно надметала са Великом Британијом, која је тада заостала иза Русије за четири златне медаље, али која ће се свакако на домаћој Олимпијади (а статус домаћина по статистици повећава број освојених медаља отприлике за трећину) потрудити да потисне Русију са трећег места. И потиснуће је, ако се жива у барометру спусти за један или два подеока. Или боље речено, ако се за ове четири године, колико је прошло од пекиншких Олимпијских игара, већ није спустила (а ми то не знамо јер се још није зауставила), него шета горе-доле, чекајући затварање Игара у Лондону.

За екипу у којој има скоро педесет актуелних светских шампиона (по један на сваких десетак спортиста у саставу наше делегације) никако се не може рећи да је лоша, или да је оптутовала у Лондон да тамо губи битке.

Готово је немогуће унапред одредити где ће се на крају жива зауставити, јер руска репрезентација, која је отпутовала у Лондон, има и својих предности, али и недостатака.

Са једне стране, њој, као и у Пекингу, очигледно недостаје оно што је својевремено красило репрезентацију Совјетског Савеза: недостаје јој база. Руски спортисти уопште неће учествовати у две дисциплине: у фудбалу и хокеју на трави, али број дисциплина у којима од њих не треба очекивати посебне успехе (осим ако се не догоди некакво чудо) и даље чини готово трећину целокупног програма: ту су и веслање, и једрење, и коњички спорт, и стреличарство. Истовремено су неки ранији њени адути сада у лошијем стању у односу на Олимпијаду пре четири године. На пример, када је у питању бокс, за три од укупно десет категорија руски спортисти уопште нису имали пласман за Олимпијаду. А о спортисти као што је амерички пливач Мајкл Фелпс, који се у Пекингу осам пута попео на горњу степеницу подијума, Русија може само да сања.

Са друге стране, стиче се утисак да је у протекле четири године у руском спорту било позитивних промена. Коначно имамо шта да очекујемо, рецимо, од гимнастике, у којој на две Олимпијаде заредом Русија није имала ниједног олимпијског шампиона, и од пливања, у коме није било шампиона од 1996. године. Те дисциплине су кључне за укупан број освојених медаља, а у њима се најзад појавио подмладак који је способан да побеђује на светским првенствима, или да се бар бори за прво место. То су Алија Мустафина, Викторија Комова, Анастасија Зујева и Јулија Јефимова. Можемо да се надамо и у атлетичаре, који су и иначе обично „вадили просек“, а на прошлогодишњем светском првенству су освојили девет златних медаља и, судећи по резултатима садашње сезоне (у којој се, између осталих, истиче Јелена Исинбајева), могу да рачунају и на обарање светских рекорда. Имали су успеха и одбојкаши: они су стално били на један корак од злата, а сада су освојили и Светску лигу и Светски куп, и постали фаворити Олимпијаде. Треба поменути и мачеваоце, и стрелце, и дизаче тегова, који су у Пекингу остали у сенци, а уочи лондонске Олимпијаде су на главним наступима били сјајни.

У Атланти 1996. репрезентација Русије више није изгледала као наследница моћне репрезентације СССР-а, али није морала да се брине за друго место по броју медаља иза Американаца. Већ 2000. године у Сиднеју први пут је осетила како јој Кинези дишу за врат и у последњем тренутку је претекла конкурента који је већ почео да је сустиже.

Уз све то, Русија је сачувала дисциплине у којима се њена доминација не доводи у питање: уметничку гимнастику и синхроно пливање. У данашње време је и то за похвалу, јер се дешавало да њена доминација „испари“ у току самог олимпијског такмичења: сетимо се само трамполине.

За екипу у којој има скоро педесет актуелних светских шампиона (по један на сваких десетак спортиста у саставу наше делегације) никако се не може рећи да је лоша, или да је оптутовала у Лондон да тамо губи битке. Али исто тако не може унапред да се подигне ниво живе у том барометру који стално опада, или да се бар заустави на неком жељеном подеоку. То не могу да учине чак ни они који су одговорни за исход Олимпијаде. Ни председник Олимпијског комитета Русије Александар Жуков, ни министар спорта РФ Виталиј Мутко нису изнели прави план освајања медаља, који је још од совјетских времена за многе постао светиња. Само су рекли оно што је ионако очигледно: оквирно су означили дијапазон могућности руске екипе: око двадесет пет златних медаља. Можда и мало више, а можда и мало мање.

И њих треба разумети. Осећај да је трајекторија кренула узлазном линијом уствари није баш тако убедљив. Сувише често су у протеклом периоду очекивања везана за репрезентацију Русије била изневерена, јер једно су табеле првенстава света и Европе која често много обећавају, а нешто сасвим друго је сурова олимпијска стварност, где у заседи вребају Кинези, а руски фаворити у одсудном тренутку могу да изгубе сав свој предолимпијски сјај. Сувише је велико разочарање кад се унапред броје потенцијалне руске медаље, а после се испостави да је требало бројати много опрезније.

У Лондону ће та разлика између „мало више“ и „мало мање“ вероватно бити још уочљивија него иначе, ако се имају у виду повећане шансе Британаца на екипно треће место.

Биће то заиста уочљива разлика: или ћемо да се поносимо руским спортом, или ћемо само покушавати да се поносимо нечим другим, што је везано за спорт, на пример бројем милиона рубаља потрошених на изградњу савремених спортских центара, или бројем милијарди потрошених на припрему Олимпијаде у Сочију 2014. године. Али историја (чак и ова новија, ванкуверска) нас учи да ова друга варијанта уопште не занима ни обичне навијаче, ни оне који одлучују о томе ко ће руководити спортом.

Алексеј Доспехов,