Силована петнаестогодишњакиња трудна

 Петнаестогодишња дјевојчица је остала у другом стању након што је брутално силована. Смјештена је у сигурну кућу како би била заштићена од силоватеља. Њени родитељи су обавјештени да им је малољетна ћерка остала у другом стању након бруталног силовања али они су ускратили да дају сагласност да се изврши прекид трудноће. Пошто је изостала сагласност родитеља, радници социјалног су је одвели у Велику Британију да јој се изврши прекид трудноће што је и учињено.

Управо је ово ситуација због које се тврди да прекид трудноће мора бити дозвољен. Иначе, овај случај је један од најпознатијих у овој области и означен је као: случај „Ц“.

Данас, 15 година након овог немилог догађаја, жена која је била жртва силовања – гђа „Ц“ износи своје посматрање на прекид трудноће који јој је извршен. У једној од најгледанијих емисија у Ирској Tonight with Vincent Browne, гђа „Ц“ је рекла:
 
„Још увјек ме прогања кошмар у којем ја одлазим у Енглеску да ми прекину трудноћу. (...) Тада нисам схватала шта се догађа, мислила сам да идемо само да ми изваде бебу. Мислила сам да ће беба остати жива. (...) Не бих жељела да је задржим али бих је дала на усвајање. Жељела бих да та беба буде дата на усвајање. (...) Још увјек до дана данашњег патим због тога. Извадила сам умрлицу за бебу. Дала сам јој име Shannon. (...)
(извор: Life Institute)
Тако је један злочин начинио двије жртве. Гђу „Ц“ која је силована и њену ћерку Shannon која је убијена. Злочинац силоватељ и државни службеници убице су од гђе „Ц“ начинили двоструку жртву.

У законодавству Републике Српске важи као темељни принцип тзв. индивидуалне одговорности који подразумјева да свако одговара за своје дјело. Само учинилац кривичног дјела може да сноси посљедице и нико други. Зашто онда да одговара дијете за злочин свога оца?

Члан 11 став (1) под в) Закона о условима и поступку за прекид трудноће („Службени гласник Републике Српске“, број: 34/08)  прописује да се прекид трудноће може извршити и послије навршене десете гестацијске недјеље трудноће у случају када је до зачећа дошло извршењем кривичног дјела. Према овом Закону постојање кривичног дјела  утврђује првостепена или другостепена комисија за прекид трудноће одговарајуће здравствене установе, односно етички одбор, што је супротно одредбама чланова 26 став (1) и 27 став (1) Закона о судовима („Службени гласник Републике Српске“, број: 111/04, 109/05, 37/06, 119/08), који прописују стварну надлежност основних/окружних судова у овим кривичним предметима.

Постојање кривичног дјела може да утврди само надлежни суд у законом прописаном поступку, и то не може да учнини ни један други орган. Једини законит начин да се утврди постојање овог основа за касни прекид трудноће јесте правоснажна пресуда надлежног суда, која се ни једном одредбом Закона не захтјева као документ из којег би наведени органи могли у декларативном смислу утврдити постојање овог основа за касни прекид трудноће. Не тражи се чак ни да је кривично дјело пријављено било коме. Не постоји ни обавеза здравствене установе да пријави тужилаштву да је сазнала за ово кривично дјело. Из овако дефинисаних одредби Закона, као и из члана 1 Правилника о саставу и начину рада првостепене и другостепене комисије за прекид трудноће („Службени гласник Републике Српске“, број: 101/09), јасно произилази да првостепена и другостепена комисија, доносе конститутивну одлуку приликом утврђивања да је до зачећа дошло извршењем кривичног дјела и то на основу искључиво медицинских чињеница као што су крвна слика, RhD фактор, анамнестички подаци исл., што је незаконито. Кривично дјело је правна чињеница и његово постојање или непостојање може да утврди само надлежни суд.

Дакле, прекид трудноће у случају када је до зачећа дошло извршењем кривичног дјела не може се извршити на правно ваљан и законит начин. Такође, он од жртве прави злочинца – од жртве силовања саучесника у најсвирепијем убиству. О свему се може дискутовати али о било каквој кривици нерођене бебе нема говора али и поред тога она је та која најгоре пролази, којој одузимају живот.