Почетна страница > Новости
Кошарић Александар
Србско исељеништво (дијаспора) или грађани

Ко ће добити канцеларију за дијаспору?

Најбољу илустрацију о односу власти према емиграцији чуо сам након формирања владе 2008. када сам од једног високо позиционираног функционера Демократске странке тражио објашњење због чега је баш СПО задужен за одлутале Србе: “Морамо нешто да им дамо, а ово је место где могу да направе најмање штете“
Ко ће добити канцеларију за дијаспору?
13.09.2012. год.
Министарство за дијсапору више не постоји. Каква трагедија за самозване вође србског исељеништва и оних стотинак службеника блиских Вуковој странци који су се годинама башкарили у пространој згради у Васиној улици и јели ’леба без мотике, све унапређујући однос матице са дијаспором, ма шта то значило. Наравно, и за милоне Срба широм света, који сада лутају обезглављени и не умеју да се снађу у суровој туђини без мудрог вођства из Београда које им је давало смернице, учило патриотизму и , оно најбитније, како се чита и пише на “најсавршенијем писму на свету“.
Најгласније је закукало нешто што се представља као “Србски светски конгрес“, кровна организација Срба читаве планете. Увек сам се питао зашто се нису прозвали: “Србски свегалактички конгрес?“. Не звучи ништа мање бомбастично, а укључило би и небеску Србију која је сада некако остављена по страни. Углавном, вођство светских Срба родољубно је запиштало када је пуштена информација да ће уместо Министарства, сада за дијаспору бити задужена Канцеларија на чијем ће челу бити дугогодишња десна рука Веље Илића – Дубравка Филиповски. Прокрварило је ионако лако рањиво емигрантско срце свих конгресмена на челу са неким Јовичићем и упутило одлучно НЕ србској Влади. Дубравка неће проћи! Она никада није јела горак печалбарски хлеб, она не зна како (не)греје сунце туђег неба, она не одлази у кревет у сузама грађанина другог реда после тешког рада на бауштелу или констракшну...И све тако јаким аргументима против сироте Дубравке која, ни крива ни дужна, мора негде да буде удомљена, јер је такав коалициони споразум. Али конгресмени иду корак даље и одмах избацују свог кандидата. Милорад Чавић је прави човек за свеукупну дијаспору, кажу они. Млад, леп, згодан, зна да плива, рођен у Америци, донео Србији више медаља (добро, сада је на Олимпијади мало заказао, али је лепо рекао да га боле леђа), једном је, у инат душманима, носио мајицу са натписом: „Косово је Србија!“; уместо да се башкари по Калифорнији, он се злопати овде по хладним базенима и личним примером показује како изгледа успешан Србин-повратник. Чавић је, додуше, скромно изјавио да би он по завршетку пливачке каријере највише волео да буде министар спорта, али вероватно неће бити гадљив ни на ову скромну Канцеларију. За почетак. Огласио се и премијер Дачић, благосиљајући предлог највећег србског Конгреса изјавом како он нема ништа против да пливач буде на челу дијаспоре, не марећи за Дубравку којој ће Веља, изгледа, морати да потражи неко друго ухљебљење.

Све ово најбоље показује оно што тзв. аналитичари називају – однос дијаспоре и матице. С једне стране имамо фантомске организације Срба емиграната, састављене од људи који би, да су остали у земљи, вероватно били председници месних заједница, јурили децу из улице у време прописаног одмора и шпијунирали комшије. Удружења без икаквог легитемитета и са помпезним називима (конгреси, одбране, федерације...) углавном створена и организована уз издашну помоћ УДБЕ, ДБ, БИА и осталих служби, са јасном идеолошком поставком у маниру Срђе Трифковића и сличних теоретичара и просипача мудрости из даљине. Они који имају живаца да читају њихова помпезна саопштења са скупова и конгреса, могу помислити да се ради о бог зна каквим озбиљним организацијама које се у иностранству боре да Срби буду заступљени на најбољи могући начин и да имају подршку огромног броја наших емиграната. Стварност је, нажалост, сасвим другачија. Њихови састанци, а некима сам имао прилике да присуствујем, скуп су старина којима још нико није јавио да је Тито умро, амбициозних и неостварених квази-политичара, професионалих патриота, и, наравно, сарадника већ поменутих служби. Почивши СКЈ би плакао за таквим кадровима. Закључци и елаборати који се издају након ових скупова натопљени су тамјаном, испразним националистичким флоскулама и врве од општих места које имају амбицију са спасу свеколико српство од немани са Запада (иако том истом Западу не налазе мане, чак мисле да је сасвим удобан за живот). Сан сваког од њих је да уђу у нешто што се назива Скупштина дијаспоре, а што им пружа лагодну могућност да млате празну сламу на рачун србских пореских обвезника.

С друге стране стоји Влада Србије, у којој се Министарство за дијаспору запатило 2004. и потрајало све до ових дана камуфлирајући се у Канцеларију у којој ће се опет удобно сместити седамдесетак људи блиских неком од коалиционих партнера. Најбољу илустрацију о односу власти према емиграцији чуо сам након формирања владе 2008. када сам од једног високо позиционираног функционера Демократске странке тражио објашњење због чега је баш СПО задужен за одлутале Србе: “Морамо нешто да им дамо, а ово је место где могу да направе најмање штете“. У преводу: ”Министарство је формирано из само једног разлога. Уколико неко донесе пар десетина хиљада гласова у коалицију и помогне нам да освојимо власт, морамо да имамо неку коску којом ћемо их наградити, задовољити њихове апетите и дати им могућност да удоме своје заслужне чланове“. Не треба посебно наглашавати да властодршце у Србији живот нас који смо отишли интересује отприлике колико и политичка судбина Јелене Триван. И она фарса са гласањем у иностранству спада у категорију „коске“ и даје добру прилику да посматрачи из разних странака виде мало белог света о трошку оних истих пореских обвезника. Наравно, не пропуштају прилику да се похвале како гастарбајтери сваке године пошаљу у земљу кеша у износу од неких пет милијарди долара. Бивши министар Срећковић је тај податак стално извлачио као кец из рукава, мислећи, ваљда, да су он лично и Министарство дијаспоре најзаслужнији што ми шаљемо неку цркавицу не би ли наши родитељи и остали ближњи некако преживели у Србији.
А негде између свеколиких србских конгреса и домаће власти, у некој сивој зони обитава велики број (никако да се пребројимо, иако је Министарство уложило велике напоре у тај подухват) Срба емиграната који у далеком белом свету раде, подижу и школују децу, отплаћују кредите, брину своје људске бриге и воле своју земљу иако, замислите, не припадају ни једној организацији из дијаспоре.
Управо зато премијер и може онако благонаклоно да аминује кандидатуру Милорада Чавића. Што се њега тиче, може и Екрем Јеврић. Не прави битну разлику, све док не таласа.
Небојша Милосављевић
 


  • Извор
  • Tesla vision


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Међународни олимпијски комитет саопштио је да је одлука „заснована на доказима и стручним проценама“...


Невероватно финале у скоку увис обележило је Светско првенство у Токију, а српска атлетичарка Ангелина Топић освојила је бронзану медаљу. Финале је два пута прекидано због јаке кише, али је...

 „Када смо добили позив из Бразила да учествујемо на Светском првенству, једино смо селектор и ја веровали да је то оствариво. Говорили су да смо луди, да нећемо успети...


"Kada smo dobili poziv iz Brazila da učestvujemo na Svetskom prvenstvu, jedino smo selektor i ja verovali da je to ostvarivo. Govorili su da smo ludi, da nećemo uspeti...

"Kada smo dobili poziv iz Brazila da učestvujemo na Svetskom prvenstvu, jedino smo selektor i ja verovali da je to ostvarivo. Govorili su da smo ludi, da nećemo uspeti...


Na Atletskom stadionu u Kraljevu danas je održan prvi dan Prvenstva Srbije za seniore, uz učešće čak 260 takmičara iz cele zemlje. Publika je uživala u vrhu...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Пружите запосленима врхунску исхрану уз Ордера - Топли оброк

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА